Savez energetičara Srbije

Odlukom Vlade Srbije osnovana je Radna grupa za strateške energetske projekte. Odluka je doneta u skladu sa Uredbom o utvrđivanju Programa ostvarivanja Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine. Zadaci Radne grupe su da određuje šemu za donošenje odluke o izgradnji objekta, da razmatra zahteve promotera projekta i vrednuje projekte u skladu sa kategorijom strateških energetskih projekata. Takođe, neke od dužnosti Radne grupe biće da predlaže liste kandidata za strateške energetske projekte kao i izradu nacrta zakona kojim će se urediti pitanja u vezi sa projektima. Radna grupa će pratiti i realizaciju strateških energetskih projekata, pripremati godišnji izveštaj za svaki od projekata iz oblasti električne energije i prirodnog gasa i dostavljaće ga Sekretarijatu Energetske zajednice u skladu sa odlukom Ministarskog saveta Energetske zajednice.

Radna grupa će sarađivati sa koordinatorom projekta od interesa za Energetsku zajednicu kojeg imenuje stalna grupa na visokom nivou (PECI koordinatorom), kao i sa drugim zainteresovanim stranama za realizaciju projekata. Radna grupa će pratiti i aktivnosti nadležnih organa u vezi sa odlukom o izgradnji objekta u cilju ispunjenja roka. Za rukovodioca radne grupe imenovan je Aleksandar Antić, ministar rudarstva i energetike, a za zamenika Mirjana Filipović, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike.
Članovi tela su: Branimir Stojanović, državni sekretar u Ministarstvu privrede; Željko Radošević, državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede; Jovanka Atanacković, pomoćnik ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture; Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra zaštite životne sredine; prof. dr Miloš Banjac, vršilac dužnosti pomoćnika ministra rudarstva i energetike; Milica Đurđević, vršilac dužnosti pomoćnika ministra finansija; i Dejan Popović, predsednik Saveta Agencije za energetiku Republike Srbije (AERS).
U radnoj grupi su i Milorad Grčić, vršilac dužnosti direktora JP Elektroprivreda Srbije (EPS), Beograd; Jelena Matejić, direktor Akcionarskog društva Elektromreža Srbije (EMS); Dušan Bajatović, generalni direktor JP Srbijagas; Stevan Dukić, direktor Transportgas Srbija; Tomislav Basta, direktor JP Transnafta; Aleksej Muratov, generalni direktor YugoRosGaz; i Miroljub Antić, vršilac dužnosti direktora YugoRosGaz-transport.

Savet Agencija za energetiku Srbije odobrio je Gastransu na 20 godina zhtev za izuzeće pristupa treće strane gasovodu Turski tok. Rešenje naše Agencija je zasnovano na mišljenju Evropske energetske zajednice ali ne u potpunosti. Zapravo, pojednostavljeno govoreći, oni uslovi ove Zajednice, koji su u fokusu njenog delovanja i smatra ih najznačajnijim, nisu prihvaćeni. Rešenje naše Agencije je konačno a direktor EEZ kaže da više nema o čemu da se razgovara ali da se otvara pitanje legitimiteta našeg kraka Turskog toka. I šta sad?
Možda bi pre odgovora na to pitanje pogled trebalo usmeriti na kompleksnu situaciju, koju čine Severni tok 2 i tranzit gasa kroz Ukrajinu. "Pravila tržišta gasa EU će se primenjivati na cevovode koji dolaze iz trećih zemalja (uključujući i Severni tok 2). Komitet stalnih predstavnika država EU (Koreper) je upravo odobrio sporazum između Saveta EU i Evropskog parlamenta o Direktivi o gasu", navedeno je krajem februara u saopštenju Korepera. To nije kraj procedure jer u maju će o kompromisnoj verziji amandmana, prema kojima Severni tok 2 neće biti blokiran, ali će morati da se povinuje pravilima EU, raspravljati ministri EU i Evropski parlament.

O postignutom kompromisu u izmenama i dopunama Direktive o gasu saznalo se početkom februara, kada je nemačka kancelarka Angela Merkel izvestila da su evropske zemlje postigle sporazum o tome kako regulisati ovaj gasovod. Šta je dogovoreno nije i objavljeno ali su novinske agencije javile da će format primene standarda EU na takve projekte biti u nadležnosti države na čijoj teritoriji se nalazi tačka preuzimanja gasa. Čitaj – Nemačke. Ostaje još saglasnost na prolaz gasovoda kroz teritorijalne vode Danske, koju ova država nikako da izda ali postoji i obilazni alternativni pravac.
Ako ne zanemarimo ono što je Putin rekao u Beogradu – da će „Rusija napuniti gasom ne samo obe cevi Severnog i Turskog toka, nego će sačuvati mogućnost isporuka gasa kroz Ukrajinu“, slika o postignutom širem kompromisu mogla bi da se složi pa da izgleda ovako: EU će dobijati novih 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje kroz Severni tok 2 i, posle rekonstrukcije, kroz Ukrajinu će takođe stajati na raspolaganju mogućnosti znatno većeg tranzita od sadašnjih 50 do 60 milijardi kubnih metara. Sa takvim raspletom, sviđalo se to nekome ili ne, postaviće se pitanje, koje direktor EEZ izgleda da ima na umu –kome će u EU i kada u bližoj budućnosti biti potreban balkanski krak Turskog toka sa svojih 12 milijardi kubnih metara na izlazu iz Srbije.
Što se nas tiče, nama bi tranzitna taksa i za te količine bila dragocena, finansijski ali i pravde radi – da i mi onome, kome smo 40 godina plaćali sada naplatimo tranzit.

Kineska kompanija Pauerčajna SEDC veoma je zainteresovana za izgradnju termoelektrane Štavalj, koju bi gradili po konceptu najsavremenijih termoelektrana čiste tehnologije na ugalj, rekao je nedavno potpredsednik ove kompanije Džong Sjaoping. "Imamo iskustva u realizaciji ovakvih projekata širom sveta i nadamo se kooperaciji dve države na realizaciji projekta izgradnje termoelektrane Štavalj u Srbiji, a možemo da razgovaramo o različitim modelima finansiranja", naglasio je Džong Sjaoping. On je naveo da Pauerčajna primjenjuje najsavremenija tehnička rešenja u zaštiti životne sredine od štetnih uticaja rada termoelektrane i ispunjava visoke standarde koje je postavila Kina, „koji su jednaki ili stroži od standarda EU i mi ih ispunjavamo", istakao je Kinez.
Iz Ministarstva za energetiku i EPS-a više puta je najavljivano da će se u Štavlju kod Sjenice, gde je uglja u izobilju, graditi moderna termoeletrana snage 350 megavata, te da su za izgradnju, koja će koštati između 600 i 700 miliona evra zainteresovani investitori iz Češke, Kine, Rusije i Turske. Najveće intersovanje za gradnju termoelektrane su pokazale firme iz Češke, posebno "Alta" iz Brna, kojoj ambasada ove zemlje u Srbiji godinama "priprema teren" tako što donacijama pomaže izgradnju vodovoda, trafostanica i druge infrastrukture u Štavlju, odnosno u drugim delovima opštine Sjenica.

Realizacija ovog strateškog projekta je ipak pod znakom pitanja jer, pre nego što donese konačnu odluku, odredi investitora i na Pešter pošalje građevinare, Vlada Srbije će morati da dobije i zeleno svetlo ekologa: kako domaćih, tako i onih iz Evropske unije, koja je jasno propisala gde se i pod kojim uslovima mogu graditi termoelektrane. Pa ako procenjena dobit od ovakve investicije bude manja od štete koju bi mogla imati životna sredina, projekat mora da se modifikuje ili čak napusti. U Sjenici smatraju da bi termoelektrana, upošljavanjem više od 1.000 ljudi i ogromnim prihodima od isporuke struje, preporodila ovaj kraj ali termoelektrana je veliki zagađivač i možda bi se zbog njene izgradnje moralo zaboraviti na sjenički sir, jogurt i pršutu.

Gasprom je zvanično objavio da je za izgradnju gasovoda Turski tok kroz Srbiju u svom planu investicija za 2019. godinu izdvojio oko 60 milijardi rubalja. Ukupna ulaganja u srpski gasni sistem u naredne dve godine mogu da dostignu 1,4 milijarde dolara. U Srbiji, koja još ne podleže energetskim propisima EU, Gasprom će moći da direktno ulaže novac u izgradnju cevovoda i da bude njegov vlasnik.
Prema rečima šefa Gasproma Alekseja Milera, gasovod će se protezati od srpsko-bugarske do srpsko-mađarske granice, dužine 403 km. Kako se navodi u materijalima ove kompanije, u 2019. godini će potrošiti na podmorsku deonicu "Turskog toka" 26 milijardi rubalja i još 17,7 milijardi rubalja na tranzitni deo kopnene trase na teritoriji Turske.

Jedan od dva kraka "Turskog toka", kapaciteta 15,75 milijardi kubnih metara gasa godišnje, treba da prođe kroz Bugarsku, Srbiju, Mađarsku i Slovačku do austrijskog centra u Baumgartenu. O izgradnji cevi kroz Srbiju i proširenju lokalnog skladišta gasa "Banatski dvor" Moskva i Beograd su se dogovorili 17. januara. Početak izgradnje očekuje se u bliskoj budućnosti a puštanje u rad do kraja 2019. godine. Pretpostavlja se da će Gasprom i "Srbijagas" finansirati izgradnju kroz suvlasnički SP "Gaztrans". Prema "Komersantu", da bi mogla da obezbedi svoj deo finansiranja srpska strana će dobiti kredit koji će biti vraćen kroz buduće tranzitne takse.
Sa ostalim tranzitnim zemljama na trasi gasovoda, koje su članice EU, Gasprom je primoran da sarađuje u okviru evropskog zakonodavstva. Prema evropskom zakonodavstvu o novoj infrastrukturi, operator transportnog sistema nudi učesnicima na tržištu da zakupe kapacitet u budućem gasovodu i ako su ponude ekonomski isplative, cevovod se gradi u planiranom roku, a zakupci su dužni da troškove izgradnje pokrivaju plaćanjem po tarifi za naplatu transporta gasa.
Krajem decembra, aukcija je objavljena u Bugarskoj i trebalo bi da bude završena krajem januara. Sada je Bugarska tranzitna zemlja ruskog gasa koji dolazi kroz Ukrajinu i ide za Grčku i Tursku. Da bi zadržala tranzitnu ulogu i posle 2019. godine, kada istekne ugovor Gasproma o tranzitu gasa kroz Ukrajinu, Sofija je spremna da investira više od 1,4 milijardi dolara u izgradnju svoje gasne infrastrukture u pravcu Srbije.
Газета "Коммерсантъ" №13 от 25.01.2019, стр. 9

Istovremeno sa odlukama vlasnika o dokapitalizaciji preduzeća, novo – staro preduzeće Gastrans podnelo je Agenciji za energetiku zahtev za izuzeće od obaveza primene pravila pristupa treće strane na celom infrastrukturnom objektu za prirodni gas – novom gasovodu koji će ići kroz Republiku Srbiju i povezivati bugarski i mađarski nacionalni transportni sistem, gasovodu čija izgradnja još nije ni počela!
Najpre, na čemu se temelji ovaj zahtev a zatim koji je dalekosežni smisao izuzeća koje će, nema sumnje, biti odobreno?
Kada je Srbija 2014. unela u novi zakon o energetici odredbe Trećeg paketa propisa Evropske unije o zajedničkim pravilima unutrašnjeg tržišta energije, dalekovido je unela i odredbe o mogućnostima izuzeća od primene tzv. pravila pristupa treće strane na gasovode i skladišta gasa na svojoj teritoriji. Tako je u Zakonu o energetici vrlo koncizno definisano - operator transportnog sistema je vlasnik transportnog sistema ali utvrđena je i obaveza operatora transportnog, odnosno distributivnog sistema, kao i operatora skladišta prirodnog gasa da omogući korisnicima sistema pristup sistemu po regulisanim cenama na principu javnosti i nediskriminacije, u skladu sa odredbama zakona, kao i propisima i pravilima o radu sistema donetim na osnovu zakona. Pristup dovodnim gasovodima omogućava se na principu javnosti i nediskriminacije i nije regulisan, kaže zakon ali zakon takođe kaže - novi infrastrukturni objekti gasovodnog sistema, odnosno interkonektori ili skladišta prirodnog gasa, mogu se na zahtev izuzeti od primene prava na pristup pod uslovom da ulaganje u novi infrastrukturni objekat povećava konkurentnost na tržištu i sigurnost snabdevanja i da je rizik ulaganja u nove infrastrukturne objekte takav da ulaganja neće biti ako se ne odobri izuzeće.

Drugim rečima, završni uslov je uslov svih uslova – ako se ne odobri izuzeće neće biti ni izgradnje gasovoda! Jasno, nedvosmisleno i razumljivo – ko je lud da gradi gasovod svojim parama a da onda taj gasovod stavi na raspolaganje i onima, koji nisu ni dolar a ni evro uložili u njegovu izgradnju.
Ali, da stvari nisu bezazlene, može se zaključiti iz vesti da se Agencija za energetiku Republike Srbije obratila republičkoj Komisiji za zaštitu konkurencije povodom dopisa snabdevača prirodnog gasa upućenih Agenciji u kojima snabdevači ukazuju da im operator transportnog sistema JP Srbijagas nije omogućio ostvarenje prava pristupa postojećem i jedinom gasovodu, kojim gas stiže u Srbiju u Horgošu na granici sa Mađarskom.
Horgoš je, naime, jedina ulazna tačka u transportni sistem Srbije preko koje se može realizovati uvoz prirodnog gasa, koji na godišnjem nivou obezbeđuje oko 80% ukupnih količina koje se potroše u Srbiji. Ograničenje pristupa ovoj ulaznoj tački efektivno onemogućuje uvoz prirodnog gasa za druge snabdevače osim Srbijagasa, što se odražava na konkurenciju na veleprodajnom i maloprodajnom tržištu prirodnog gasa u Republici Srbiji.
Pošto je Agencija u obavezi da obaveštava o daljim koracima i svojim odlukama, treba sačekati da se vidi ishod do sada nezabeleženog procesa u Srbiji, čije su odluke dalekosežne i veoma značajne.

Srbija neće ostati bez gasa čak i ukoliko Rusija čvrsto reši da obustavi isporuke preko Ukrajine 2019. godine. ◊Naša zemlja je već potpisala dugoročne ugovore o snabdevanju s ruskim "Gaspromom" i tranzitu preko Mađarske. ◊Proširivanjem kapaciteta postojećeg skladišta gasa u Banatskom Dvoru, dnevno će se proizvoditi 10 miliona kubika gasa, što je dovoljno da se pokriju dnevne potrebe Srbije u najhladnijim danima. ◊Prioritet je gasna veza, interkonekcija, s Bugarskom, koja bi u konačnoj verziji obezbedila dve milijarde kubika gasa. ◊Važan projekat je i gasna veza Srbije sa Rumunijom, koja ima dovoljno svog gasa. ◊Rumunija je jedna od retkih zemalja koja svoje potrebe zadovoljava sa više od 60 odsto svog gasa jer i Rumuni kupuju ruski gas. ◊Rumunija je na putu da se izbavi od uvoza ruskog gasa, za koji mnogi u toj zemlji smatraju da im se naplaćuje po najskupljoj ceni u Evropi.

Ima još ovakvih naslova, nebrojeno, danas aktuelnih, sutra zaboravljenih ili opovrgnutih, baš kao i razmatranja kapaciteta skladišta u Banatskom Dvoru – jedne godine već “utisnuto” 450 miliona m3, sledeće se razmatra da li 750 miliona ili milijardu m3, onda - odluka je doneta, potpisan je sporazum o proširivanju, sada opet – samo da se odlučimo koliko i sve je završeno.

Ni u tom, naoko tumaranju, ni u nadmudrivanju sa Evropom o parama za interkonekciju sa Bugarskom nema pogrešne procene ni slučajnog odugovlačenja. Reč je o dobrom shvatanju realne situacije i racionalnosti ulaganja u ta dva projekta u svetlu veoma razgovetnih činjenica, i o skladištima gasa i o gasu iz Bugarske, kada Rusi, kao, prekinu tranzit preko Ukrajine.



Najpre, o interkonekciji: neće biti da Srbija nema 40 miliona evra, koje, godinama čeka od Evropske zajednice za izgradnju ovog gasovoda. Da je Srbiji taj gasovod zaista od presudne važnosti, izgradila bi ga svojim parama. Ali, gas u Bugarsku – za sada i za neko buduće vreme – stiže preko Ukrajine (baš kao i ruski gas za Rumuniju), pa graditi gasovod kao alternativni pravac snabdevanja sa te strane za sada je malo nedomišljeno – kad Rusi obustave tranzit gasa preko Ukrajine (za Evropu), puštaće ga Bugarima, Rumunima i Srbima opet preko – Ukrajine! Racionalno je ponašanje Srbije – čekaj, gledaj i budi spreman!

A sad o skladištu gasa u Banatskom Dvoru. Pre svega, izvinjavamo se direktoru Srbijagasa gospodinu Bajatoviću što smo doslovno preneli njegove reči iz svih sredstava informisanja, koje su ih objavile – sigurni smo da nije ni mislio ni rekao da će se gas “proizvoditi” kad skladište bude završeno već, verovatno, da će se skladište puniti sa 10 miliona m3 dnevno. A što se tiče rašomonijade sa kapacitetom skladišta i izgradnjom, ona je prividna jer izgleda da je opet reč o racionalnom pristupu države tom problemu, već smo pisali o evropskim skladištima gasa, kojima se proriču crni dani.

Prošle godine je najavljivano da se evropska skladišta gasa moraju pripremati za masovna zatvaranja u narednih pet godina jer su perspektive sumorne. Nemačko postrojenje Inogi već je zatvorilo jedno svoje skladište jer cenu renoviranja nije pokrio odgovarajući prihod. Sadašnja potrošnja gasa u Evropi generalno je pokrivena potpunim iskorišćenjem kapaciteta izgrađenih gasovoda tako da je mala bojazan da raspoloživi kapaciteti neće zadovoljiti dnevne špiceve potrošnje. To pak vodi do veoma male razlike između letnjih i zimskih cena gasa, što presudno utiče na to koliko su potrošači gasa spremni da plate za gas iz skladišta. U mnogim slučajevima prihod ne može da pokrije operativne troškove ovih postrojenja. A po svoj prilici u aprilu, kada počinje punjenje skladišta za narednu sezonu grejanja, čeka se najmanja razlika između letnje i zimske cene do sada i to bi moglo da dovede do novih zatvaranja ovih postrojenja.

Uredbom kojom se utvrđuje Program ostvarivanja strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine za period 2017. do 2023. godine, Vlada Srbije je krajem 2017. godine definisala strategiju razvoja energetike do 2025. godine tako što je, između ostalog, planirano gašenje osam termoblokova u termoelektranama na ugalj, koji ne ispunjavaju ekološke uslove iz evropske Direktive o velikim ložištima. Uredbom se konstatuje da blokovi A1 i A2 u TE „Nikola Tesla“ dolaze do kraja eksploatacionog veka u toku realizacije Programa ali da preliminarne analize pokazuju da je najekonomičnije rešenje rekonstrukcija ovih blokova uz primenu mera za zaštitu životne sredine. Za takav zahvat procenjena ulaganja su oko 230 miliona evra. Konačno rešenje za status ovih blokova će se znati nakon izrade detaljnije investiciono-tehničke dokumentacije, koja je u toku.



U nastavku, Uredba obrađuje potencijalnu realizaciju projekta izgradnja toplodalekovoda Beograd – Obrenovac, odnosno, korišćenje 600 MW toplote iz TENT-a A - na račun smanjenja raspoložive snage za proizvodnju električne energije od 150 MW i navodi sledeće povoljnosti tog rešenja: povećanje sigurnosti snabdevanja potrošača, smanjenje emisije zagađujućih komponenata iz toplana, povećanje korišćenja energije iz kogenerativnih sistema, niža cena grejanja, povećana mogućnost zatvaranja malih lokalnih kotlarnica. (Ruku na srce, neke od ovih povoljnosti i pored najbolje volje ne mogu se povezati za ovim projektom.) U Uredbi su kao indikatori za praćenje realizacije aktivnosti navedeni smanjenje potrošnje uvoznog energenta (prirodnog gasa) u toplanama i predata količina toplote u toplodalekovod iz TENT-a, blokova A3-A6, a za dalju potencijalnu realizaciju projekta da je neophodno donošenje potrebnih poslovnih odluka svih učesnika na projektu.

Verovatno su u bliskoj vezi prethodna rečenica i vest da bi „decenijski san o daljinskom grejanju na toplu vodu iz obrenovačkog TENT-a, zahvaljujući sporazumu koji je nedavno potpisan u Budimpešti između Beogradskih elektrana i kineske kompanije Power construction corporation of China, konačno mogao da se ostvari”.

Prvi koraci ka ostvarenju ideje o gradnji toplodalekovoda potiču iz Idejnog projekta toplifikacije Beograda, koji je 1981. godine uradio Energoprojekt, a realizovani su izgradnjom mosta preko Save i toplodalekovoda na deonici na Novom Beogradu. Međutim, na osnovu fizibiliti studije, urađene u Cesmekonu, koji je našao da projekt neisplativ, cevi su povađene, a kanali zatrpani.

Inovacioni centar Mašinskog fakulteta izradio je 2015. godinu Studiju opravdanosti snabdevanja Beograda toplotnom energijom iz TENT-a A, kojom je pokazao da je projekat ipak – isplativ. Istina, ovaj obrađivač je pošteno napisao da bi za potrebe sistema daljinskog grejanja Beograda i Obrenovca bili obuhvaćeni svi blokovi A1 – A6 ali da u trenutku završetka ove studije EPS nije naručiocu i izrađivačima studije dostavio poslovnu odluku o raspoloživom radnom veku ni jednog od proizvodnih blokova u TENT A.

Godinu dana kasnije, u Strategiji razvoja JKP „Beogradske elektrane“ za period 2015-2025, obrađivači Deloitte i italijanski Iren predviđaju da se toplodalekovod od TENT-a A do TO Novi Beograd izgradi u skladu sa regulativom EU i da podrazumeva korišćenje toplote iz blokova A1 i A2, a u sledećoj fazi blokova A3-A6.

Ovaj kratki pregled aktivnosti i odluka pokazuje da se u toku dve poslednje godine menjala ideja o blokovima u TENT-u, koje ima tehnoekonomskog opravdanja koristiti, što na neki način ugrožava polazišta Studije opravdanosti iz 2015. godine jer cena rekonstrukcije blokova A1 i A2, kako je predviđena u Uredbi o sprovođenju Programa (230 miliona evra) pošto nije podeljena kao trošak na elektroprivredu i toplodalekovod nije ni obuhvaćena u Studiji opravdanosti, što je svakako neophodno u računskim analizama efekata izgradnje toplodalekovoda.

Verovatno će se, pre potpisivanja obavezujućeg ugovora sa kineskom firmom, najpre znati odluka EPS-a u pogledu sudbine blokova A1 i A2 a zatim tačno raspodeliti troškovi rekonstrukcije blokova, ako se uopšte budu koristili za grejanje Beograda i doneti odluka iz kojih će se blokova uzimati toplotna energija za grejanje Beograda. Bilo bi neophodno da se na osnovu tih odluka i proračunskih cena zahvata dopune ekonomske analize u Studiji opravdanosti ali i da se te analize učine dostupnim bar stručnoj javnosti jer će sigurno biti od značaja za potvrđivanje opravdanosti realizacije projekta, pogotovu ako se ima u vidu nesrećna hipoteka ovog projekta u obliku polaganja i rušenja izgrađenog toplodalekovoda.

U nedavnom intervjuu “Politici”, govoreći o uglju kao najvažnijem energetskom resursu Srbije, novi ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan je izložio i iskustvo, koje je stekao tokom svoje nedavne posete SAD. Kao ekolog, Trivan je svestan toga da je srpski ugalj najprljaviji energent ali je obećao da će se njegovo Ministarstvo usmeriti na nove tehnologije: “U ovom trenutku jedna od najzanimljivijih (novih tehnologija) za nas, što ne znači da će biti jedina i najbolja, jeste takozvana TRIG tehnologija. To je proces kojim se iz uglja proizvodi gas. Veoma smo zainteresovani za tako nešto, jer imamo mnogo uglja, ali je potrebno da pronađemo način da nam on ne prlja životnu sredinu. Podsećam da je gas energent koji višestruko manje zagađuje životnu sredinu.“



Zanimljivo je da je o toj novoj tehnologiji govorio 2015-te godine ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, nakon svoje posete Saudijskoj Arabiji: “Srbija će, zahvaljujući modernim tehnologijama prikupljanja i skladištenja ugljenika, moći bez štetnog uticaja na životnu sredinu da iskoristi sopstvene rezerve uglja. Upotrebom tih tehnologija biće omogućen nastavak korišćenja uglja uz poštovanje najviših ekoloških standarda i bez ugrožavanja životne sredine“, rekao je tada Antić i dodao da je „te tehnologije ... moguće primeniti na projektima termoelektrana u Štavlju, Kovinu, kao i Ćirikovcu“.

Iz liste pobrojanih termoelektrana izvesno je da se nova tehnologija neće primeniti u skoroj budućnosti ali to ne znači da je ne treba upoznavati. TRIG (transport integrated gasification) tehnologiju, o kojoj govori ministar Trivan i na koju misli ministar Antić, razvila je, na podsticaj američkog Ministarstva energetike, jedna američka kompanija da bi se iskoristile ogromne rezerve lignita u saveznoj državi Misisipi ali i da bi se diversifikovali energenti, koje koristi džinovski energetski kompleks u Vilsonvilu, u susednoj Alabami. Kompanija, koja je vlasnik patenta, reklamira ovu tehnologiju kao superioran metod gasifikacije uglja sa neznatnim uticajem na životnu okolinu. U procesu gasifikacije, izdvajaju se sumpordioksid, oksidi azota, ugljendioksid i živa. Zahvaljujući tome, emisija ugljendioksida nastalog tokom sagorevanja gasa, dobijenog iz uglja TRIG tehnologijom, približno je ravna emisiji ovog zagađivača prilikom sagorevanja prirodnog gasa.

Izvanredno, nema šta. Istina, u toku procesa gasifikacije uglja izdvajaju se velike količine ugljendioksida, koje se moraju negde odvesti i utrošiti a da to ne izazove novu emisiju CO2 u životnu okolinu.

Gasifikacija uglja je stara tehnologija s dugom istorijom razvoja. Prvi put proces gasifikacije se javlja sredinom 1800. godine kada se teži proizvodnji "gradskog gasa" iz uglja u cilju grejanja i rasvete ulica. Američka vlada je 1970. godine zbog energetske krize bila primorana da finansira razvoj postrojenja za gasifikaciju. Iz tog perioda datira prvi kombinovani ciklus sa integrisanom gasifikacijom na električni pogon (IGCC). I danas se velika pažnja posvećuje postrojenjima za gasifikaciju a nekoliko IGCC elektrana u punom su pogonu širom sveta, što nije slučaj sa TRIG tehnologijom, koja je tek u razvoju.

Posle dosta peripetija, kako formalnih i finansijskih tako i tehničkih, konačno je potpisan sporazum o izgradnji postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova u Termoelektrani “Nikola Tesla A” u Obrenovcu. U Vladi Srbije sporazum, čija je vrednost 167 miliona evra, potpisali su predstavnici Elektroprivrede Srbije i kompanije Micubiši Hitači pauer sistem iz Japana. Svojevremeno, ministar energetike Srbije Aleksandar Antić je izjavio da je to postrojenje ozbiljna investicija, koja po nekim procenama dostiže 600-700 miliona evra ali koju EPS mora da realizuje do 2025.



Istorijat ovog projekta je veoma zanimljiv. Sporazum o izgradnji postrojenja za odsumporavanje potpisan je daleke 2011. godine ali zbog formalnih propusta u sprovođenju raspisanog tendera 2014. godine, nezadovoljstva Japanaca zahtevanim promenama i nezadovoljstva Elektroprivrede tehničkim karakteristika postrojenja, koje su se našle u japanskoj ponudi, izbor najpovoljnijeg ponuđača i potpisivanje ugovora otegli su se do ove jeseni.

Prvobitno, međuvladina nota o saradnji između Srbije i Japana razmenjena je 24. novembra 2011. u Obrenovcu, kada je potpisan i ugovor o kreditu između Elektroprivrede Srbije i japanske agencije za međunarodnu saradnju, vredan preko 250 miliona evra. Zatim su urađeni idejni projekat i studija opravdanosti, kojima se predviđa izgradnja postrojenja za odsumporavanje dimnih gasova na četiri bloka TENT A(A3-A6) i na oba bloka TENT B. Projekte su uradili konzorcijumi sa firmom Energoprojekt - ENTEL kao vodećom u dva konzorcijuma. Uslovi kredita su bili veoma povoljni, period odložene otplate pet godina a rok za otplatu kredita 15 godina. Kredit je odobren po kamatnoj stopi od 0,6% , a sredstva je trebalo da budu povučena u narednih 10 godina.

Konačno, posle 6 godina a pod pritiskom evropskih zahteva u oblasti zaštite životne sredine, potpisan je dugo očekivani i najavljivani sporazum o izgradnji.

Projekat postrojenja za odsumporavanje u Obrenovcu predstavlja najskuplji projekat u domenu zaštite životne sredine na Balkanu.

Postrojenje u TENT-u primenjivaće tehnologiju vlažnog krečnjaka, takozvanog gips postupka, koji se koristi na 55 odsto postrojenja sa sistemom za odsumporavanje u svetu, tvrde u obrenovačkoj termoelektrani.

Na sastanku Grupe za gasno povezivanje u centralnoj i jugoistočnoj Evropi (CESEC), održanom u Budimpešti početkom septembra 2016. godine razmatrane su aktivnosti na realizaciji Memoranduma o zajedničkom pristupu za rešavanje pitanja diversifikacije snabdevanja prirodnim gasom i izazova vezanih za sigurnost snabdevanja, koji su sva ministarstva energetike zemalja regiona i Evropske komisije potpisala u julu 2015. godine u Dubrovniku. Projekat interkonekcije Bugarska – Srbija tada je definisan kao jedan od šest prioritetnih projekata za EU i region pa je u Budimpešti sa bugarskom stranom usaglašen tekst novog Memoranduma o razumevanju za izgradnju projekta gasnog interkonektora Bugarska – Srbija, između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Bugarske.

Sastavni deo Memoranduma je vremenski plan aktivnosti na realizaciji projekta gasnog interkonektora Bugarska – Srbija. Ostalo je još da se taj Memorandum i potpiše. U septembru je najavljeno da se potpisivanje očekuje u što skorijem roku, prošla su skoro tri meseca a potpisa još nema.

Još u junu 2015. godine, pre potpisivanja u Dubrovniku, ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić je najavio da će “poslednja cev na trasi gasovoda između Srbije i Bugarske biti zavarena do kraja 2018. godine, a prve količine gasa krenuće interkonekcijom Niš - Dimitrovgrad od 2019. godine. Gasovod, kojim će se naša zemlja spojiti sa Bugarskom doneće nam još jedan izvor snabdevanja "plavim energentom" i omogućiti da Srbija dođe do cevovoda TAP i TANAP ali i do LNG terminala u Aleksandropolusu, čime sebi povećavamo broj opcija i mogućnosti.”

Gasovod koji će povezivati dve zemlje značajan je i zato što povećava energetsku nezavisnost u Evropi.

Antić je tada, posle potpisivanja Protokola o ekonomskoj saradnji sa bugarskim ministrom ekonomije, rekao da je reč o dvosmernoj gasnoj interkonekciji čiji će godišnji kapacitet biti 1,8 milijardi metara kubnih sa mogućnošću proširenja kapaciteta: “Bugarska ima definisano finansiranje tog projekta iz EU, a Srbija će nastojati da obezbedi sredstva takođe iz fondova EU, prvenstveno iz IPA (Instrument for Pre-Accession Assistance) fonda za 2017. godinu i to što je više moguće. Dogovoreno je da će nas Bugari u potpunosti podržati u tome. Ovim putem Srbija bi mogla da dobije 70 odsto svojih ukupnih potreba za gasom, jer naša zemlja godišnje potroši oko 2,5 milijardi kubika ovog energenta”, rekao je minister.

Posao u Srbiji "težak" je oko 80 miliona evra. Bugarska je već 2013. godine završila prvi deo projekta izgradnje gasne interkonekcije između Bugarske i Srbije.

Na vest, da je Vladimir Putin, predsednik Rusije, upozorio nemačku kancelarku da bi Ukrajina mogla da gas, namenjen zemljama Evropske zajednice zadržava za sebe, uzbunili su se mnogi, zabrinuti za sudbinu Srbije u toj situaciji. A situacija je hipotetična, što mnogi vole – lakše se prodaje magla pod plaštom ekspertske upućenosti u problem. Na prvi pogled, reklo bi se da upozorenje Putina Merkelovoj liči na narodnu priču o čobaninu i vuku, jer se takva upozorenja plasiraju pred svaku zimu.

Ipak, ove zime bi se mogao pojaviti vuk, jer je prognozirana najhladnija zima za poslednjih pet godina, a situacija na najvećim evropskim nalazištima gasa nije sjajna: nalazišta gasa u Holandiji daju sve manje gasa, vršno nalazište u Velikoj Britaniji ima tehničke probleme, u Norveškoj se već mesecima događaju velike hronične nevolje na najvećem nalazištu.

Pre svega, i ekspertima i laicima je jasno da brzih efikasnih rešenja nema. Količine tečnog prirodnog gasa (LNG) nisu zanemarljive, ali još uvek ne učestvuju značajno u uslovima povećane zimske potrošnje. Jeste

Ukrajina pre dve-tri nedelje objavila da je započela primenu nove tehnologije u eksploataciji prirodnog gasa, po čijim je rezervama inače četvrta u Evropi. Ali, to nisu efikasna kratkoročna rešenja, jer je prošle godine Ukrajina proizvela najmanje gasa za poslednjih nekoliko godina.

S druge strane, „Gasprom” svakog dana objavljuje dostizanje nove rekordne dnevne isporuke gasa zapadnoj Evropi, sada je to već 600 miliona kubika na dan. Dok su rezerve gasa u podzemnim skladištima Ukrajine najmanje za poslednjih nekoliko godina, rezerve u zapadnoj Evropi su najveće u poslednjih pet godina, ali se za njih gas i dalje uredno kupuje. Pored toga, ukoliko sistem gasovoda u Ukrajini bude ove zime tehnički ispravan, ruska kompanija će pokriti sva vršna opterećenja u Evropi i lepo zaraditi.

Nedovoljne rezerve gasa u Ukrajini mogle bi da izazovu probleme sa pritiskom gasa za zapadnu Evropu ali „Gasprom” će sigurno, sa zadovoljstvom, ponuditi Ukrajini dodatne količine. Ako ih Ukrajina ne kupi – znaće se ko je kriv. Samo, razumno je očekivati da će svi potrebni dogovori biti postignuti i da će gas teći ka onome, ko ga plaća.

U svetlu tog očekivanja, čini se da je Putinovo upozorenje dobar trgovački savet: kupi sad – tebi je jeftinije, a meni trebaju pare.

Ovome neizostavno treba dodati i odluku Evropske komisije od prošlog meseca da se „Gaspromu” dozvoli povećanje isporuke gasa zaobilaženjem Ukrajine preko „Opala” – sistema, koji objedinjuje Severni tok i gasnu infrastrukturu zapadne i centralne Evrope, što je svakako znak da su u EU razmišljali o narednoj zimi i pre Putinovog upozorenja, jer znaju oni Ukrajinu.

A gas za nas? Dogovor Rusa i Evropljana biće dogovor, koji će pokriti i srpske potrebe.

Na osnovu ugovora o dodeli bespovratnih sredstava za podršku izgradnji šest postrojenja za kombinovanu proizvodnju električne i toplotne energije iz biomase i biogasa, koji su potpisani krajem prošle godine u Ministarstvu rudarstva i energetike, zahvaljujući subvencijama od ukupno 1,6 milona dolara u Srbiji će biti izgrađeno šest takvih postrojenja. Ukupna vrednost tih postrojenja je 22,6 miliona evra i njihovom izgradnjom će Srbija dobiti kapacitete od ukupno 6,32 megavata instalisane električne snage kroz korišćenje obnovljivih i lokalno dostupnih izvora energije.

Bespovratna sredstva, dobijena preko UNDP od Globalnog fonda za zaštitu životne sredine i distribuirana posredstvom ministarstva, dodeljena su u visini od 15 odsto ukupne investicione vrednosti svakog pojedinačnog projekta, odnosno maksimalno 275.000 dolara, pod uslovom da je ukupna investiciona vrednost pojedinačnog projekta veća od 1,2 miliona dolara.

Prvi od tih šest objekata je završen - proizvodnja struje iz biomase započela je u Botošu kraj Zrenjanina, u pilot projektu u kome se spajaju holandska tehnologija i znanje, srpske sirovine i partneri koji veruju u zelenu energiju. Moderno postrojenje ima i mogućnost da proizvodi toplotnu energiju iz biogasa, koji nastaje iz biomase različitog porekla, čime se planira grejanje javnih ustanova u ovom mestu. Sekundarni proizvod ove energane je visokokvalitetno organsko đubrivo.

Botoš je naselje grada Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu, sa oko 2000 stanovnika, od davnina poznato po žiteljima, koji se uspešno bave poljoprivredom i stočarstvom. Od lokalnog stanovništva se očekuje da svojski pomaže rad bioenergane obezbeđujući osnovnu sirovinu za ovaj objekat.

U izgradnju bioelektrane uloženo je 2,5 miliona evra a najveći pojedinačni donator bespovratnih sredstava je holandska vlada, koja je dala subvenciju od 688.000 evra.

I ovo postrojenje je nedavno dobilo 275.000 dolara od Globalnog fonda za zaštitu životne sredine (u okviru UNDP), u partnerstvu sa Ministarstvom energetike i rudarstva. Sem toga, Erste banka je u izgradnju postrojenja uložila 1,2 miliona evra kroz projektno finansiranje.

Predviđeno je da nakon ove prve faze biolektrana proširuje kapacitet i dostigne na kraju 1,8 MW električne snage, uz proizvodnju oko 15 miliona KWh.

Holandska donacija se vezuje za inovativnu tehnologiju, koju ova država razvija i za spremnost Holandije da dalje ulaže u ovoj oblasti u Srbiji. Zato će krajem godine holandska ambasada organizovati posetu srpskih privrednika, zainteresovanih da vide primenu moderne tehnologije u holandskoj energetici i poljoprivredi, kako bi nešto primenili u svojoj zemlji.

Izvor:
Danas

Uticaj uskladištenog radioaktivnog otpada u starim hangarima, takozvanom nuklearnom groblju u zapadnom delu Instituta „Vinča“, kao i njegova potencijalna opasnost po zaposlene i grad Beograd, pitanje je koje već decenijama lebdi na marginama stručne i šire javnosti.

Pre svega, šta je radioaktivni otpad (RAO)? Nastajanje radioaktivnog otpada vezano je za početak istraživanja i korišćenja radioizotopa i nuklearnih tehnika. U početku primene radioizotopa u svakodnevnom životu (medicina, industrija, naučna istraživanja) samo je manji broj ljudi bio svestan problema RAO. Korišćenjem nuklearne tehnologije u energetske svrhe za proizvodnju električne energije u nuklearnim elektranama ovaj problem je postao izraženiji, pa se o obradi, privremenom stokiranju i konačnom odlaganju RAO počelo intenzivnije razmišljati i konkretno delovati.

Prema definiciji Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), radioaktivni otpad je „materijal koji sadrži ili je kontaminiran nuklidima u koncentracijama takvima da je nivo radioaktivnosti veći od vrednosti specificiranih od strane kompetentnih tela, a da pri tome materijal nema upotrebnu vrednost.” Osim istrošenog goriva nuklearne elektrane (koje nije RAO), svakodnevno proizvode radioaktivni otpad koji se naziva tehnološki otpad, a uključuje različite delove opreme (cevi, ventili, manometri, alati…). Radioaktivni otpad nastaje takođe u naučnoistraživačkim institutima pri izvođenju eksperimenata u kojima se koriste (otvoreni ili zatvoreni ) izvori zračenja.

Već više od 60 godina saradnike Instituta „Vinča”, ljude koji žive u blizini i građane Beograda, od čijeg centra je institut udaljen svega 14 kilometara, zaokuplja ista briga: kakve posledice bi eventualno mogle da nastanu po prestonicu i njenu okolinu u slučaju prirodnog ili veštački izazvanog akcidenta? Nakon dugogodišnjeg istraživačkog rada na problemima obrade i konačnog odlaganja radioaktivnog otpadnog materijala, na ova pitanja će odgovoriti dr Ilija Plećaš i saradnici iz Instituta „Vinča”. Koristeći rezultate svog naučnog rada, priveli su kraju studiju, knjigu u kojoj predlažu izmeštanje radioaktivnog materijala iz instituta, dajući konkretan koncept finalnog odlagališta.

Nedavno je, u organizaciji Akademije inženjerskih nauka Srbije i Srpske podružnice Rimskog kluba održano predavanje naučnog savetnika dr Ilije Plećaša, na temu – „Radioaktivni otpad u Srbiji, kako i gde sa njim?”. Na tom skupu je bilo reči i o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana u našoj zemlji. Zapravo, reč je o odomaćenom nazivu jedne odluke, koja u tom formalnom obliku, kao dokument, više ne postoji.

Posle katastrofe u Černobilju 26. aprila 1986 godine raspoloženje protiv nuklearnih centrala dovelo je 1989. godine do donošenja dokumenta kojim se privremeno zabranjuje izgradnja nuklearnih elektrana u SFRJ. Još 2012. predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Nikola Hajdin predlagao je ukidanje moratorijuma, navodeći da će se od 2015. preispitivati odluka o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana u našoj zemlji.

„Mišljenja sam da je ukidanje moratorijuma kojim se zabranjuje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji prva mera koju bi naša vlada trebala da učini bez obzira na kasniju odluku hoće li ili neće graditi nuklearku“, izjavio je dr. Ilija Plećaš 2014 godine.

Zeleni Srbije su koristili svaku godišnjicu Černobiljske katastrofe da ukažu na pogubnost korišćenja nuklearne energije. Prošle godine trebalo je da prestane da važi moratorijum na nuklearne elektrane iz 1989. godine, ali je u međuvremenu donet zakon koji zabranjuje izgradnju nukelarnih elektrana. Tim propisom Srbija je zatvorila vrata proizvodnji nuklearne energije iako je moratorijum 1989 kao privremena zabrana imao veoma teške posledice na razvoj nuklearnih nauka u Srbiji.

Poznato je da su Slovenija i Hrvatska vrlo elegantno rešile problem moratorijuma, jer su se odavno opredelile za nuklearni program.

Sa predavanja na Građevinskom fakultetu potekao je predlog da se ponovo pokrene inicijativa za ukidanje zabrane izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji. Stručnjaci tvrde da je takva odluka neophodna, jer je reč o korišćenju najčistije i najisplativije energije.

Nijedan kubni metar gasa preko Ukrajine 2019 godine, američki tečni prirodni gas skuplji (čak – tri puta!) od ruskog gasa, u “Gaspromu” nije likvidirano odeljenje za izgradnju “Južnog toka”, državne firme „Gasprom“ i „Srbijagas“ formirale državnim kapitalom privatnu firmu, gas iz “Severnog toka 2” Evropa će morati da preuzima u Austriji, „Južni tok“ je rentabilan gasovod – to su neke od brojnih netačnosti, koje se uporno ponavljaju u izjavama i autorskim tekstovima u novinama iako se elementarnom proverom – uvidom u objavljene podatke može videti da su to baš netačnosti, delimične ili potpune.

Tranzit gasa kroz Ukrajinu za potrošače u Evropi, pa i u Srbiji, obavlja se na osnovu ugovora o tranzitu gasa, koji su Gasprom i Naftogaz Ukrajiny potpisali u januaru 2009 godine. Važnost tog ugovora je 10 godina, njegova važnost se automatski produžava ukoliko se pravovremeno ne raskine (izvor: RBK, Moskva, Komersant, Moskva). Krajem 2015 godine predsednik Putin je bio decidiran: „... Rusija ne vidi razloge da obustavlja tranzit gasa kroz Ukrajinu“. Naravno, tada je već “Turski tok” doživeo sudbinu “Južnog toka” – proglašen je za bivši projekat. A na raboš gasovoda kroz Ukrajinu sve se tovari – star je čak 25 godina (kao da je gasovod kroz Mađarsku ili Srbiju mlađi!) i treba da se remontuje!

Gas iz poslednjeg istovarenog tankera LNG prodavao se po ceni, koja je za trećinu niža od cene ruskog gasa na istom paritetu (izvor: Politika, Beograd, Komersant, Moskva). Samo neko, ko ne razlikuje količnik od proizvoda može to da deklariše kao tri puta skuplji gas. Da li je to realna cena gasa iz Amerike? Ono što se poredi to je cena koja se plaća. U januaru 2017 sigurno odnos cena neće biti kao danas. Konačno, iz SAD može da stigne tek oko 12 milijardi kubnih metara gasa, što je tek jedna desetina ruskih isporuka gasa Evropi, pa će i rat cenama imati ishod u skladu sa tim odnosom. Istina, očekuje se da se količina američkog gasa poveća do 2019 godine na oko 5o milijardi ali o tom potom. U svakom slučaju, cena američkog gasa biće plafon cene za “Gasprom” a to može biti sasvim lepa cena!

O likvidiranju departmana 337, u “Gaspromu” zaduženog za “Južni” i “Turski tok” (izvor: Interfax, Moskva) čitajte u rubrici Zanimljivosti na tržištu gasa, detaljno.

Da li će se i, ako će – kada će se graditi “Severni tok 2” još nije poznato, bar u javnosti ali je savršeno jasno da će se gas iz tog gasovoda preuzimati čim gasovod izađe iz mora a svakako na granici Nemačke – nema nikakvog razloga da se čeka da stigne u Austriju i Srbija će ga sigurno preuzimati tamo, gde joj bude najbliži – dakle, na granici sa Mađarskom, kao što i sada preuzima gas, koji je stigao preko Ukrajine. Mistifikacije sa Baumgartenom su tu da uvećaju zbrku sna i jave, tačnog i netačnog.

Rentabilnost gasovoda „Južni tok“, koji je trebalo da prođe i kroz Srbiju, danas kao da je zaboravljena tema a samo pre manje od dve godine, neposredno pred objavu obustave gradnje, saopšteno je da će taj gasovod znatno poskupiti, više od 40% (izvor: Novosti, Beograd, Interfaks, Moskva). Tu novu cenu je tada potvrdio jedan od rukovodilaca finansijskog odeljenja „Gasproma“. Rečeno je da će morska deonica gasovoda, umesto deset milijardi evra, koštati 14 milijardi evra a kopnena 9,5 milijardi umesto 6,6 milijardi evra. Tako je ispalo da će ove dve deonice „Južnog toka“ biti skuplje 41,6 odsto u odnosu na prvobitno planiranu cenu. Pre toga je objavljeno da je poskupela gradnja tog gasovoda kroz Rusiju za čak 45 odsto. Kasnije je bilo rečeno da će gradnja kraka kroz Srbiju umesto 1,7 milijardi evra koštati 2,1 milijardu evra.

Zašto je došlo do tako velikog poskupljenja gasovoda, nadležni nisu hteli da komentarišu ali je odmah konstatovano da, sa takvom cenom, taj gasovod nije - rentabilan.

Za kraj, umesto zaključka obična konstatacija – trgovina gasom nije ničiji hir već nasušna potreba, i kupca i prodavca. A i kupac i prodavac znaju da:

• s jedne strane, godišnji kapacitet gasovoda ispod Severnog mora i kroz Belorusiju i Ukrajinu je ukupno 230 milijardi m3 gasa, u 2015 godini je iskorišćen sa jedva 50% kapaciteta, svaki novi gasovod snižava ukupnu iskorišćenost za daljih 10 do 20%.
• s druge strane, devizni prihod Gasproma gotovo u potpunosti zavisi od prodaje gasa Evropi i Turskoj, ruski budžet se u značajnoj meri puni prihodom od prodaje gasa u istom pravcu.

Namera britansko-kineskog konzorcijuma da u Loznici gradi termoelektranu-toplanu nailazi na podršku stručne javnosti u Srbiji pod uslovom da energent ne bude ugalj nego – gas, pišu novine! Koje stručne javnosti? Možda one koja istovremeno podržava obnovljenu inicijativu da se Beograd greje iz Obrenovca, odnosno, da se energija koja se sada za grejanje grada dobija sagorevanjem gasa ubuduće dobija u TO-TE sagorevanjem uglja? Olako baratanje pojmom “stručna javnost” kada god nekom zatreba diskredituje uopšte relevantno stručno mišljenje, kada se za njim opravdano posegne. Jer, da li će “stručna javnost” zdušno da podrži kao tehnoekonomski i ekološki najpovoljniju soluciju da se Beograd greje iz Obrenovca kada se uskoro već urađeni elaborat nađe na javnoj ili nekoj drugoj diskusiji?

Javnost je za projekat u Loznici saznala pošto je objavljena vest da je konzorcijum koji sačinjavaju britanska firma Skarborou grup internešenel i kineska kompanija Čajna nešenel elektrik (CNEEC) potpisao ugovor o izgradnji termoelektrane-toplane u Loznici, u vrednosti od 230 miliona evra. (Istina, javnost nije obaveštena – ko je sa kim potpisao ugovor! Članice konzorcijuma međusobno ili konzorcijum sa nekim trećim – elektroprivredom, Vladom, opštinom…) Ipak, zna se da će izgradnja postrojenja kapaciteta 240 megavata biti poverena kineskoj kompaniji CNEEC, i da bi prva faza projekta 120 MW mogla da se započne krajem ove godine.

Da je ugalj veliki zagađivač kao energent koji se koristi u elektranama, pa zato nije prihvatljiv sa ekološke tačke gledišta, konstatacija je koja se navodi kao moćan argument u korist gasa kao bogomdanog goriva za ovu termoelektranu-toplanu, uz pozivanje na primer Nemačke, koja je, navodno, odustala od izgradnje termoelektrana-toplana na ugalj. To, međutim, niti je tačno niti može biti neprikosnoveni uzor za nas, koji smo, u poređenju sa Nemačkom, od nalazišta gasa, magistralnih gasovoda i luka za iskrcavanje i regasifikaciju tečnog prirodnog gasa udaljeni taman toliko da nam Nemačka ne može biti bespogovorni primer.

Pored toga, primena ekonomajzera u Loznici je veoma interesantno tehničko rešenje jer gradić Loznica, sve sa Banjom Koviljačom, ima stambeni i poslovni toplotni konzum od oko 20 do 25 MW čistog grejanja a industrijskog – nema više ni za lek!

Otkaz svim menadžerima „Južnog toka“

Gasprom likvidira službu, odgovornu za gasovod „Južni tok“, koji je trebalo da obiđe Ukrajinu i novim pravcem snabdeva Evropu gasom. Oko 100 saradnika ove službe dobili su rok od dva meseca da pronađu novi posao.

Gasprom rasformira departman 337 (služba upravljanja projektima) što je, po rečima šefa tog departmana Leonida Čugunova, obična restrukturizacija u kompaniji, svi projekti će biti realizovani o roku a saradnici nastavljaju da izvršavaju svoje obaveze. Departman je osnovan 2009 godine i vodio je projekt izgradnje „Južnog toka“, koji je trebalo da ispod Crnog mora stigne do Bugarske i na taj način zaobiđe Ukrajinu. Kada je, međutim, u decembru 2014 taj projekat zamenjen „Turskim tokom“, ceo departman je prešao na realizaciju tog projekta. Obaveštenje o ukidanju departmana, koje su stotinak saradnika tog departmana dobili u drugoj polovini avgusta predstavljalo je veliko iznenađenje za sve jer se reorganizacija svakako očekivala ali potpuna likvidacija službe nije. Realno je da će deo saradnika biti prekomandovan u druge službe kompanije a deo će morati da ide. Ovaj departman je bio zadužen za kopneni deo projekta, dok je za podmorski deo bila zadužena holandska firma South Stream Transport.

Centralni aparat „Gasproma“ sastoji se od 24 departmana, sa ukupno oko 25 hiljada zaposlenih. U decembru prošle godine kompanija je rasformirala upravu za koordinaciju istočnih projekata kompanije sa oko 20 zaposlenih, od kojih je deo raspoređen u druge službe kmpanije u Moskvi i Sankt Peterburgu.
Izvor: Интерфакс, РБК, Moskva

Memorandum o izgradnji EASTRINGA

Slovačka i Bugarska potpisale su sredinom jula Memorandum o razumevanju vezan za izgradnju projekta gasovoda Istočni prsten (Eastring), koji treba da poveže gasovodne transportne mreže Bugarske, Rumunije, Mađarske i Slovačke uz mogućnost transporta ovog energenta u oba smera. Planirani kapacitet jedne od ključnih karika u evropskoj politici diverzifikacije izvora snabdevanja gasom, prvenstveno regiona jugoistočne Evrope, iznosiće 20 do 40 milijardi kubika godišnje. To je više nego dovoljno za zadovoljenje potreba pomenutih zemalja, čak i na donjoj granici projektovanog kapaciteta. Reč je o reverzibilnom gasovodu čiji je projekat još u inicijalnoj fazi sagledavanja najracionalnijeg rešenja, jer za sada nije dogovoreno da li bi se gradio delom novi gasovod, uz maksimalno moguće korišćenje postojećih kapaciteta u Rumuniji i Bugarskoj, ili bi se radilo o potpuno novoj cevi koja bi išla od Malkoklara na granici Bugarske i Turske, do Velike Kapusani na granici Slovačke sa Ukrajinom, gde se već nalazi kompresorska stanica i ulazno mesto za uvoz ruskog gasa.

Gasovod bi predstavljao zamenu za ukinuti Južni tok, ima i podršku EU a prema pravilima Unije biće otvoren za sve.
Izvor: Natural Gas Europe

ŠEL gradi TNG terminal u Gibraltaru

Krajem avgusta vlada Gibraltara je objavila da je potpisan ugovor sa “Šelom” o isporukama tečnog prirodnog gasa, uključujući izgradnju postrojenja za regasifikaciju, gde će se istovarivati, skladištiti i regasifikovati LNG, dopreman brodovima za potrebe gasne termoelektrane u luci, koja se već rekonstruiše.

Terminalom će upravljati “Gasnor”, norveška filijala “Šela”. Terminal će uključivati sidrište za male tankere gasa a istovar će se obavljati noću da bi se što manje ometao rad obližnje luke, aerodroma i stambenog naselja. Ovaj projekat se ocenjuje kao snažan napredak ka garantovanju pouzdanog napajanja Gibraltara električnom energijom u narednih 30 godina.

Mediteran je najbliži

Posle godina, tokom kojih su svi pogledi, kada je reč o snabdevanju gasom, bili okrenuti ka Sibiru i području Kaspijskog mora, sada se centar interesovanja na globalnom tržištu prirodnog gasa pomera na istočni Mediteran. Pogotovu što su godine pada cene gasa drastično smanjile ulaganja u razvoj novih gasnih polja.

Kada se pogleda mapa ovog područja, očigledno je da se ne radi samo o lokalnim tržištima gasa u Jordanu i Egiptu – od Kaspijskog bazena ova polja su jugoistočnoj Evropi bliža oko 1500 kilometara. Pored toga, gasovodi iz Kaspijskog bazena preblizu su ratnog poprišta u Siriji i ne mogu se smatrati sasvim pouzdanim vidom snabdevanja gasom. Ne treba gubiti iz vida ni to, da će se u Grčkoj graditi lučko postrojenje za istovar i regasifikaciju tečnog prirodnog gasa.

stovremeno sa najavom Izraela da će ubrzati pripreme za eksploataciju gasa iz svog polja Levijatan, Kipar očekuje ponude za otvaranje svog polja gasa, koje je u neposrednoj blizini izraelskog Levijatana i egipatskog polja Zor, čije se rezerve procenjuju na preko 30 hiljada milijardi m3 gasa.

Pitanje je ko će prvi stupiti na taj podmorski plato – italijanski ENI, izraelski Delek ili američka Nobl grupa. Ali, s obzirom na geopolitičke interese, samo bi neoprezni mogli da zanemare interese ruskih kompanija, koje su inače veoma aktivne oko Levijatana.

Gas će stizati sa Krka

Najkasnije do sredine 2018. u Omišlju na Krku će biti izgrađen ploveći dok za istovar tečnog prirodnog gasa i njegovo ponovno prevođenje u gasno stanje za kopneni transport do potrošača. Kapacitet doka je oko 6 milijardi m3 gasa godišnje i koštaće oko 700 miliona dolara. Na to treba dodati cenu izgradnje gasovodne infrastrukture do zone potrošnje jer Krk nije ni blizu postojeće infrastrukture.

Ali, kada se ta infrastruktura izgradi moći će da se kombinuje sa energetskim koridorom Sever-Jug centralne i istočne Evrope i da na taj način doprinese sigurnom snabdevanju gasom baltičkih i blakanskih država, Moldavije, Rumunije, Bugarske, Austrije, Grčke, Turske i Ukrajine. Zato terminal na Krku nije samo dodatni gasni kapacitet za uvoz LNG iz Amerike, već otvara tržište pobrojanih zemalja za diversifikovano snabdevanje od globalnih isporučilaca LNG, kao što je Australija.

Da li je to najava kraja dominacije ruskog gasa na Balkanu i u delu srednje Evrope? Po rečima investitora, ovaj projekat nije usmeren protiv Rusije ali jeste najava žestoke bitke cenama za pridobijanje potrošača gasa. Pozicija Krka je neuporedivo povoljnija od položaja portugalskih pa i francuskih luka, konkurencija mu mogu biti samo italijanske i grčke luke.

Nemačka objavila uslove za Severni tok 2

Nemačka će podržati projekat izgradnje gasovoda iz Rusije u Evropu „Severni tok 2“, uz ispunjavanje tri uslova. To je izjavio nemački ministar privrede i energetike Zigmar Gabriel. „Nemačka je definisala tri uslova za podršku Severnom toku 2: mora da ispunjava uslove zakonodavstva EU, ne sme da ugrozi tranzit kroz Ukrajinu i ne sme da ograniči isporuke gasa u istočnu Evropu“.

Druga cev gasovoda „Severni tok“, položena po dnu Baltičkog mora, treba da uveća količinu isporuka gasa u Nemačku dva puta, do 110 milijardi m3 gasa godišnje. U konzorcijum za izgradnju ušli su, pored ruskog Gasproma, nemačke kompanije E.ON i Vinteršal, anglo-holandski Šel, austrijski OMV i francuski ENGIE. Ovajh projekat je izazvao nezadovoljstvo u više država Evropske zajednice – osam država smatra da realizacija druge cevi ovog gasiovoda predstavlja geopolitičku opasnost za EU.

Na samom kraju prošlog meseca, u portugalsku luku Sineš uplovio je tanker Creole Spirit dovozeći prvu količinu utečnjenog gasa iz škriljaca iz SAD. Da li je to prelomni trenutak u snabdevanju Evrope gasom? Pre definitivnog opredeljivanja, svakako treba imati na umu da tečni prirodni gas (LNG – liquefied natural gas) već nekoliko godina stiže do potrošača gasa na našem kontinentu: na plutajući terminal u Litvaniji već dve godine stiže LNG iz Norveške a u novembru prošle godine prvi tanker sa LNG iz Katara stigao je na terminal u Poljskoj.

Tehnički, transport gasa od Baltika – dopremljenog Severnim tokom 2 ili preuzetog iz već izgrađenog terminala za LNG u Litvaniji ili Poljskoj – do potrošača u Srbiji vid je diversifikacije u snabdevanju gasom i samo je pitanje koliko će koštati m3 gasa, i američkog i sibirskog. Ali, neki su, prosto, prespavali vreme i za njih je ovaj energent – mit, a nije. U poslednjih deset godina stanje na tržištu gasa se fundamentalno promenilo.



Tehnologija utečnjavanja gasa je standardna, gas se hladi do minus 160 0C, skladišti i po potrebi transportuje tankerima do LNG terminala, gde se vraća u gasovito stanje i dalje transportuje gasovodima. I ta tehnologija utečnjavanja i prevoz tečnog gasa globalno su se rasprostrli na tržištu gasa. Ako su ranije Rusija, Norveška i Alžir mogli bezbedno da podele među sobom evropske potrošače gasa, danas, kada su u Evropi već izgrađena skoro tri tuceta terminala za prijem tečnog prirodnog gasa i skoro isto toliko je u planu da se izgradi u narednih deset godina, oni se suočavaju sa najžešćom konkurencijom dobavljača gasa iz raznih delova sveta.

Terminali za prijem LNG u Americi, izgrađeni u poslednjoj deceniji, prepravljaju se u izvozne: očekuje se da će Amerika za 2-3 godine postati veoma ozbiljan izvoznik tog gasa. Koliko juče, Uzbekistan je obustavio rad na projektu postrojenja za utečnjavanje gasa ali je istog dana Turkmenistan objavio – ulazak u isti takav projekat! Najveći ruski nezavisni proizvođač gasa Novatek nezaustavljivo razvija svoj projekt Yamal LNG – na već obezbeđenih 6 milijardi dolara, traži izvore finansiranja za još 12 milijardi, koliko mu je potrebno da realizuje ovaj projekt I počne svoju isporuku tečnog gasa Kini I Evropi.

Tržište je uvek gladno a državni budžeti su stalno prazni.

Evropa se nada da će sa američkim gasom otkloniti ili bar ublažiti ruski energetski zagrljaj. “Tečni prirodni gas je odigrao prelomnu ulogu u SAD, očekujemo da istu takvu ulogu odigra i u Evropi”, rekao je nedavno Maroš Šefčovič, glavni čovek za energetiku u EU.

Kod nas povremeno izbija lokalna mrzovolja prema tečnom prirodnom gasu kao vidu diversifikacije dobavljača i maršruta za isporuku gasa. Kolika je ta mrzovolja, vidi se i iz primera kada se, na neobjašnjiv način konstatuje da nam je, za dopremanje LNG iz, na primer, Hrvatske preko Mađarske, potrebno da se izgradi interkonekcija prema Mađarskoj! To, što se ta konekcijja koristi već decenijama za dopremu gasa iz Rusije – i sutra bi, ako stigne taj isti gas preko Severnog toka 2 – ne važi ako je u pitanju LNG iz Hrvatske!

A već kada je o ceni reč, u naslovima naših novina se konstatuje da je američki gas preskup za srpske uslove ali se ta tvrdnja nigde ne dokumentuje kako je to već red – brojkama. A brojke su sledeće: sada je ruski gas skuplji oko 35% od gasa američke kompanije Cheniere (3,60 britanskih funti prema 4,60 istih funti za million BTU). Taj odnos cena realne analitičare, međutim, ne zavarava – računa se da bi Rusi mogli da snize cenu na 2 GBP. Dakle, nastupa najpoželjnija moguća situacija za potrošače gasa – rat cenama!

Devet vlada Evropske unije potpisale su pismo protiv gradnje gasovoda Severni tok 2, koji bi trebalo da udvostruči količine prirodnog gasa koje Rusija direktno može da transportuje do Nemačke, objavila je agencija Reuters uvidom u taj papir. Pismo, adresirano na predsednika Evropske komisije, Žan-Kloda Junkera, ponovo otvara raspravu koja štiti pozicije centralnih i istočnih država EU. Potpisnici pisma konstatuju da će taj projekat, ako se realizuje, izazvati „potencijalno destabilizujuće geopolitičke posledice“. Iz Komisije nisu želeli da potvrde da su primili pismo. Ranije je iz „vlade“ EU konstatovano da projekat Severni tok 2 „može da izazove određene rizike po energetsku bezbednost regiona centralne i istočne Evrope… jer će snažno uticati na razvoj tržišta i šablone tranzita (gasa) u regionu“. Kopija pisma, koju je video Reuters, nosi potpise premijera Češke Republike, Estonije, Mađarske, Letonije, Poljske, Slovačke, Rumunije i predsednika Litvanijea kasnije je potvrđeno da je i Hrvatska potpisala ovo pismo „strahujući da će izgradnja ovog gasovoda umanjiti atraktivnost njenog projekta LNG terminala na Krku“.



Ruski energetski gigant „Gasprom” potpisao je početkom septembra sporazum sa evropskim partnerima za gradnju gasovoda „Severni tok 2” kojim bi se gas u Evropsku uniju dopremao preko Nemačke, rutom ispod Baltičkog mora. U konzorcijumu pored „Gasproma”, koji je većinski vlasnik s 51 odsto kapitala, učestvuju EON, „Šel”, OMV-a i BASF sa po 10 odsto i francuski „Enži” s devet procenata. „Severni tok 2” trebalo bi da bude završen do 2019, a u upotrebi bi ostao narednih pola veka.

Da li podmorske deonice planiranog gasovoda Severni tok 2 potpadaju pod Treći energetski paket EU ili ne – dilema je, koja mnoge muči. Ima ih koji su požurili da objave i pohvale navodnu odluku da ne potpadaju, bazirajući se na internoj belešci pravne službe Evropske komisije, zanemarujući zaključak Generalnog direktorata EU za energetiku da, ipak, i podmorske deonice potpadaju pod odredbe Trećeg paketa. „Iz stava, da se energetski zakoni EU moraju primenjivati na deonice Severnog toka 2, koje potpadaju pod teritorijalnu jurisdikciju EU može se izvući zaključak da zahtevi Trećeg paketa o razdvajanju prava vlasništva, regulisanja tarifa i pristupa trećih strana nisu ispunjeni ukoliko se u projekat ovog gasovoda ne unesu izmene“, konstatuje se u dokumentu Generalnog direktorata.

U sklopu manifestacije “Međunarodni dani energetike i investicija” nedavno je na Novosadskom sajmu održana regionalna konferencija pod nazivom “Energetske perspektive i izazovi”. Veliko zanimanje je izazvala izjava ekonomskog atašea američke ambasade Ane Bulos (Boulos) da se u proteklih godinu dana na planu energetike u Srbiji nije mnogo šta promenilo: “Energetska sigurnost temelj je nacionalne sigurnosti, a diversifikacija je temelj energetske sigurnosti. Imajući u vidu da u Srbiji nema raznovrsnosti u energetskom sektoru smatram da ona samim tim nije sigurna. Svetski energetski savet ocenio je Srbiju najnižom ocenom D u oblasti energetske sigurnosti”– preneli su mediji njene reči.

Što se tiče energetske zavisnosti Srbije, perspektiva nije svetla. To se vidi i na osnovu procena Energetske strategije Srbije iz 2014, gde se projektuje da će uvozna zavisnost, kad je reč o prirodnom gasu, 2030. biti čak 97,6 odsto, dok će uvoz nafte porasti na više od 90 odsto ukupne potrošnje. Uz sve to, ide i ovaj neslavan podatak - potrošnja primarne energije po jedinici BDP u Srbiji veća je za 15 procenata od svetskog proseka i skoro dvostruko viša nego u evropskim državama članicama OECD, što govori o niskoj energetskoj efikasnosti.

Najzad, nekoliko reči o dokumentu, koji je citirala Ana Buls – to je izveštaj Svetskog saveta za energiju (World Energy Council), pod nazivom World Energy Issue Monitor 2016, u kojem se pominje Srbija. Evo nekoliko rečenica o Srbiji iz tog izveštaja:
“…Energetski sektor Srbije suočava se sa neizvesnošću oporavka privrede, kojim bi se potrošači osposobili da plaćaju račune za utrošenu energiju. Srbija treba da poveća svoju sigurnost u snabdevanju gasom pronalaženjem drugih pravaca za uvoz gasa, pošto je Južni tok otkazan. Niska energetska efikasnost je jedan od najvećih izazova u energetskom sektoru Srbije i nalazi se visoko na listi njenih prioriteta u energetskoj politici. U poređenju sa svetskom listom kriterijuma, srpska lista se ne razlikuje mnogo. Izuzetak je pitanje korišćenja uglja. Uticaj ovog pitanja u Srbiji je veoma visok zbog snažnog uticaja u okviru tema zaštite okoline i klimatskih promena. Srbija zavisi 100% od jedinog snabdevanja gasom preko Ukrajine i zbog toga je izložena veoma visokom riziku od razvoja političkih prilika u toj državi. Čak i ako se taj razvoj bude završio pozitivno, ostaje rizik zbog isticanja ugovora o tranzitu gasa iz Rusije kroz Ukrajinu 2019 godine, čije produženje je neizvesno. Srbija takođe zavisi od kompleksa klimatskih promena jer se oko 70% njene električne energije proizvodi u termoelektranama na ugalj kao gorivo. Očekuje se da ova tema bude razmatrana u toku pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji, koji su nedavno otvoreni…”

Šta uraditi u pogledu energetske zavisnosti? “Za manju energetsku zavisnost Srbije neophodno je ispuniti dva uslova: povećati proizvodnju energije iz sopstvenih energetskih izvora (pre svega iz hidro-potencijala), te promeniti cenovnu politiku koja donosi gubitke, odnosno neracionalnu potrošnju energije“, (Goran Nikolić, Politika: Kolika je energetska zavisnost Srbije?)

Ukupan kapacitet svih gasovoda, koji doturaju gas iz Rusije u ostale države Evrope - ispod Severnog mora i kroz Belorusiju i Ukrajinu – dostiže 230 milijardi m3 gasa godišnje. U 2015 godini kapacitet tih gasovoda je iskorišćen sa jedva 50% a novi gasovodi snizili bi ukupnu iskorišćenost za daljih 10 do 20%. Nije zato nerazumljivo što jedan broj analitičara u tom podatku vidi uzrok propasti projekata kao što su Južni i Turski tok i što novi projekat, čija se ideja opisuje u memorandumu kompanija Gasprom, Edison i DEPA a kome se ni trasa pouzdano ne zna, neki nazivaju “belim slonom iz Crnog mora”.


Tranzit gasa kroz Ukrajinu za potrošače u Evropi, pa i u Srbiji, pa i u Ukrajini, obavlja se na osnovu ugovora o tranzitu gasa, koji su Rusija i Ukrajina – Gasprom i Naftogaz Ukrajiny – potpisali u januaru 2009 godine. Važnost tog ugovora je 10 godina, što nije neuobičajen rok za takve ugovore a ljudi koji kažu da su videli ugovor (ili misle da je ugovor to što su videli) kažu da je i u tom ugovoru klauzula da će se automatski produžiti njegova važnost ukoliko se pravovremeno ne raskine. U svakom slučaju, ugovor važi najmanje do decembra 2018 godine. A u decembru 2015 godine sa najvišeg mesta u Rusiji poručeno je – “ne vidimo razlog da prekidamo tranzit gasa kroz Ukrajinu posle 2018 godine”! Uostalom, prihod Gasproma gotovo u potpunosti zavisi od prodaje gasa Evropi i Turskoj, ruski budžet se u značajnoj meri puni prihodom od prodaje gasa u istom pravcu. To su dovoljni razlozi da se budućnost i tranzita gasa kroz Ukrajinu i snabdevanja Srbije gasom iz tog pravca razmatraju bez neutemeljenog pesimizma. Gasprom, Edison i DEPA potpisali su „memorandum o pretpostavkama za isporuku gasa iz Rusije po dnu Crnog mora kroz treće zemlje u Grčku i iz Grčke u Italiju“. Pod „trećim zemljama“ podrazumevaju se svakako Bugarska i/ili Turska jer se i podmorskim putem do Grčke može doći samo kroz teritorijalne vode Turske. Otud, verovatnoća realizacije ovog projekta mora se posmatrati u svetlu političkih odnosa Rusije i Turske a varijanta kroz Bugarsku – zar treba podsećati na „Južni tok“ i Treći paket? Štaviše, uz memorandum o razumevanju nisu objavljeni (a koliko se zna – i ne postoje) ni tehnoekonomsko obrazloženje ni cena novog projekta.

Posle potpisivanja, italijanska strana je podvukla značaj gasnog haba u Turskoj i gasovoda ispod Jonskog mora „Posejdon“za Južnu Evropu a grčka strana, pak, podvlači značaj „Posejdona“ ali u okviru interkonektora ITGI (Turska – Grčka – Italija) kao osnovu energetske sigurnosti Južne Evrope. Da li je, dakle, reč o obnavljanju projekta ITGI Posejdon ili su u pitanju neke druge ideje?

Javno i tajno, lome se koplja izmedju EU i Rusije o sudbini projekta Severni tok 2 i nije nerealno pretpostaviti da je potpisani memorandum sredstvo da se pritisne Evropska komisija da pokaže više blagonaklonosti prema severnoj gasnoj magistrali. Zatim, poznato je da je Gasprom, praktično, bez para za investicije, što usled drastičnog pada prihoda zbog cene gasa, što zbog odsečenosti od kreditnih linija zapadnih banaka i zato je mnogo verovatnije da prvi cilj memoranduma nije skora izgradnja novog gasovoda već je reč o veštom trgovačkom potezu da se poveća prodaja gasa Italiji i Grčkoj tako što će Edison i DEPA, kao specijalni partneri, dobiti povoljniju cenu gasa a da to ne bude iritirajuće za druge evropske kupce gasa.
A u medjuvremenu, kako memorandum i predvidja, izučavaće se moguće trase novog gasovoda kroz „treće zemlje“...

U novinama smo ovih dana mogli da pročitamo da Azerbejdžan nema dovoljno gasa za Južni koridor a dopunu iz Turkmenistana neće dozvoliti ruska vojna flota jer je Kaspijsko more – “unutrašnje more”. Međutim, jedan pažljivi čitalac tih novina u komentaru je ukratko izložio neke elementarne geografske i druge podatke, vidljive i na Vikipediji:
„Polje Šah Deniz 1 od 2007 daje 10 milijardi m3 gasa godišnje, Šah Deniz 2 davaće oko 16 milijardi a od 2025 Šah Deniz 3 (koje eksploatiše British Petroleum), sa rezervama od oko 500 milijardi m3 gasa zameniće oba postojeća polja. Inače, Kaspijsko more nije "unutrašnje" već je "zatvoreno" more (nije povezano sa svetskim morem) ali su pet priobalnih država jasno ucrtale granice svojih teritorijalnih voda. U južnom delu nema uticaja Rusije jer se tu graniče samo Azerbejdžan, Iran i Turkmenistan i u tom delu su već polagani cevovodi. Nažalost, flotu nema samo Rusija - pre koju godinu iranska ratna plovila pucala su na azerbejdžanske ribare.”

Da li podmorske deonice planiranog gasovoda Severni tok 2 potpadaju pod Treći energetski paket EU ili ne – dilema je, koja mnoge muči. Ima ih koji su požurili da objave i pohvale navodnu odluku da ne potpadaju, bazirajući se na internoj belešci pravne službe Evropske komisije, zanemarujući zaključak Generalnog direktorata EU za energetiku da, ipak, i podmorske deonice potpadaju pod odredbe Trećeg paketa. „Iz stava, da se energetski zakoni EU moraju primenjivati na deonice Severni tok 2, koje potpadaju pod teritorijalnu jurisdikciju EU može se izvući zaključak da zahtevi Trećeg paketa o razdvajanju prava vlasništva, regulisanja tarifa i pristupa trećih strana nisu ispunjeni ukoliko se u projekat ovog gasovoda ne unesu izmene“, konstatuje se u dokumentu Generalnog direktorata. Da će bitke na ovom polju još da se vode – ili, da će se trgovati oko kompromisa – videlo se i kad je potpredsednik Evropske komisije Šefčovič ovih dana obrazlagao najnoviji paket zakonadavnih mera u energetici – „mi još nemamo sve podatke o ovom gasovodu, u stalnom smo kontaktu sa Berlinom u vezi sa tim pitanjem, EU vodi računa o strogom poštovanju svog zakonodavstva, i Nemačka ali i druge članice moraju poštovati pravila i interese EZ, jer su dobrovoljno ušli u EU i prihvatili sve obaveze“, rekao je Šefčovič.

A za nas je pitanje svih pitanja, kada je reč o gasu – gde je Srbija u svemu tome? Na ovom portalu smo uvek tvrdili da je za nas najjeftiniji gas, koji dolazi preko Ukrajine i zato nas raduje vest, koju je objavio Bloomberg – Gasprom planira da u naredne tri godine isporuči Ukrajini od 8,8 do 14,1 milijardi m3 gasa, piše u poverljivom planu ove kompanije. Dakle, biće gasa sa te strane ali po cenama, koje će se tek ugovarati jer velika je zabluda da su cene po dugoročnim ugovorima povoljnije od kratkoročnih (već I zbog nesrećne klauzule “puno za prazno” – plaćaju se i nepreuzete ugovorene koiličine)! To je važilo u vremenima, kada je cena nafte bila visoka i stabilna, danas je na nivou trećine cene iz prošle godine, pa su cene gasa u istom odnosu ranijim ugovorima na duži rok.

I, najzad – otkud tolika lokalna mrzovolja prema tečnom naftnom gasu kao vidu diversifikacije dobavljača i maršruta za isporuku gasa? Tehnički, transport gasa od Baltika – dopremljenog Severnim tokom 2 ili iz već izgrađenog terminala za TNG u Litvaniji ili Poljskoj – vid je diversifikacije u snabdevanju gasom i samo je pitanje koliko će koštati m3 gasa, američkog i sibirskog. Ali, neki su, prosto, prespavali vreme i za njih je ovaj energent – mit, a nije. U poslednjih deset godina stanje na tržištu gasa se fundamentalno promenilo. Ovome ćemo posvetiti više pažnje u martu a za sada samo nekoliko napomena. Tehnologija utečnjavanja i prevoz tečnog gasa globalno su se rasprostrli na tržištu gasa. Ako su ranije Rusija, Norveška i Alžir mogli bezbedno da podele među sobom evropske potrošače, danas, kada su u Evropi već izgrađena skoro tri tuceta terminala za prijem tečnog prirodnog gasa i skoro isto toliko je u planu da se izgradi u narednih deset godina, oni se suočavaju sa najžešćom konkurencijom dobavljača gasa iz raznih delova sveta. Osnovna proizvodnja gasa iz škriljaca je koncentrisana u SAD. Pokušaji da se razvije eksploatacija iz ležišta u Evropi bili su neuspešni. Ali, ne može se govoriti ni o kakvom padu u funkcionisanju mehanizma «škriljaca» - eksploatacija ovog gasa u SAD stabilno raste. Terminali za prijem TNG u Americi, izgrađeni u poslednjoj deceniji, prepravljaju se u izvozne: očekuje se da će Amerika za 2-3 godine početi ozbiljan izvoz tog gasa. U međuvremenu, najavljeno je da će prvi tanker sa TNG iz Amerike stići na plutajući terminal u Litvaniji u februaru – na taj terminal već dve godine stiže TNG iz Norveške a u novembru prošle godine prvi tanker sa TNG iz Katara stigao je u izgrađeni terminal u Poljskoj. Taj proces je nezaustavljiv a od pojave više isporučilaca gasa koristi će imati potrošači gasa. Da li će Srbija finansirati izgradnju gasovoda od terminala – gde god da bude – do svoje teritorije? Ako se nastavi ovaj trend ponude gasa, a samim tim i bitke za potrošače – zna se ko će finansirati izgradnju gasovoda.

Ali, o tome više sledećom prilikom.

Južni tok, Turski tok, Sila Sibira, Severni tok 2 – to su projekti koje je, jedan za drugim, Gasprom ili u potpunosti otkazao ili je obustavio radove na njihovoj realizaciji, što može a ne mora biti etapa na putu ka otkazivanju projekta. Prvo, šta se to dešava sa Gaspromom i drugo – kakve su posledice (ili perspektive) za snabdevanje Srbije gasom?

Šta se valja iza Urala? Odgovor na ovo pitanje je svakako značajan za snabdevanje Srbije gasom. Ne ulazeći detaljnije u ovu problematiku, može se ipak pretpostaviti da je, po svoj prilici, na dnevnom redu sudbina Gasproma. Pre svega, Gasprom ima državni monopol na izvoz gasa iz Rusije. Taj status nije problem samo za Evropsku zajednicu sa stanovišta Trećeg energetskog paketa i zaštite od monopola već i za – najveće ruske kompanije, koje posluju u oblasti nafte i gasa. Još prošle godine ruskom Ministarstvu energetike podnet je predlog za podelu monopolskog biznisa sa gasom a predlog je podneo „Rosnjeft“ – najveća državna petrolejska kompanija na svetu! Ta kompanija prvo traži da se snize tarife za preprodaju gasa (čitaj: tarife Gasproma) a zatim da se razdeli monopol na izvoz gasa. Verovatno će se tom raspodelom zadovoljiti i evropski antimonopolski uslovi.

Sila Sibira: Za razliku od dva toka – Južnog i Turskog - ovaj gasovod nema praktičan značaj za snabdevanje Srbije ruskim gasom ali ima posredan značaj pa i uticaj, kroz sudbinu Gasproma. Posle dogovora sa Kinom, u Rusiji je pokrenut ovaj projekat, koji obuhvata i nalazišta gasa i gasovode do Kine i smatran je projektom od kapitalnog značaja po više osnova a vrednost mu je procenjena na preko 800 milijardi rubalja (više od deset milijardi dolara). Prvi var na gasovodu obavljen je u septembru 2014 godine a 30. novembra 2015 Gasprom je raspisao najveći tender u svojoj istoriji – vrednost je procenjena na 156 milijardi rubalja (oko dve milijarde dolara) za izgradnju preko 800 km gasovoda! Iznenada, posle sedam dana tender je otkazan bez ikakvog objašnjenja, mada se u ruskim novinama moglo pročitati da je ruska antimonopolska služba imala ozbiljan prigovor na tender. Par dana kasnije, Gasprom je najavio mogućnost kupovine gasa u inostranstvu za isporuke Kini ali mnogi se sećaju da je još u septembru došlo da razilaženja sa Kinezima u vezi sa – cenom gasa.

Severni tok 2: Posle svih pohvala i radosti što je Gasprom doskočio Trećem paketu EZ – jer, gasovod Severni tok 2 je podvodni pa ne potpada pod ove propise i tome slično – Gasprom je otkazivao tendere za izgradnju ovog gasovoda u dva navrata – prvo, krajem decembra tender na oko 2,9 milijardi rubalja (40 miliona dolara) a onda, odmah početkom januara i tender za tri deonice na trasi Uhta – Toržok 2, dužine 400 km i vrednosti oko 13 milijardi rubalja (oko 200 miliona dolara). I oba puta – bez objašnjenja odluke o otkazivanju tendera!

Južni tok: početkom decembra 2014 godine Rusija je otkazala projekat „Južni tok“, navodeći nekonstruktivnu poziciju Evropske zajednice kao razlog. Istina, nisu baš svih prihvatili to objašnjenje ili bar ne kao jedino objašnjenje za otkazivanje projekta – mnogi smatraju da je cena tog projekta dostigla nerazuman iznos i da je zapravo nerentabilnost projekta glavni razlog za njegovu propast. Povremeno prizivanje tog projekta kao oživelog pre je zasnovano na izreci „trla baba lan da joj prodje dan“ nego na realnoj osnovi – sa najvišeg mesta – iz Kremlja – poručeno je ovih dana da „takav projekat ne postoji“!

Turski tok: još u julu 2015 godine, znatno pre poznatog zahlađenja odnosa između Rusije i Turske, obustavljeni su svi pregovori o izgradnji „Turskog toka“. Iz turske vlade je tada zvanično poručeno da se ne vidi mogućnost za izgradnju tog gasovoda zbog visoke cene gasa, od koje Rusi nisu odustajali. Ti razgovori nikad nisu nastavljeni, Turci nikad nisu izdali dozvolu za gradnju gasovoda a onda je došla i decembarska ruska izjava da odustaju od tog projekta.

A GAS ZA SRBIJU? To je, svakako, najmanji problem Gasproma u ovoj situaciji. Pre svega, uporno se zanemaruje stav Rusije, a i direktno predsednika te države, koji je krajem decembra ponovio da „nema razloga da se prekida transport gasa preko Ukrajine“. A onda, kada se sve ovo gore završi sa Gaspromom, možda, ipak – neki Južni tok! Što da ne, ali ne za – te pare. Moraće da pojeftini. I tada će i gas za Srbiju biti jeftiniji.

Izvor:
SENERGES

Na listi prioritetnih evropskih infrastrukturnih projekata (projekata od zajedničkog interesa, PCI), koje je krajem novembra odobrila Evropska komisija, nalaze se tri gasovoda u jugo-istočnoj i centralnoj Evropi – to su projekti, koji su ranije smatrani kao mogući nastavak gasovoda "Turski tok."

Jedan od prioritetnih projekata, pod nazivom “Tesla”, proteže se od Grčke do Austrije. Kao što je ranije najavljivano, Mađarska, Srbija, Makedonija i Grčka aktivno su pristupile ideji ovog projekta, kapaciteta 27 milijardi kubnih metara gasa i dužine 1300-1400 km, sa željom da bude u pogonu 2019 godine. Tako zamišljen, ovaj gasovod bi omogućio produžetak “Turskog toka” do centralne Evrope.
Inače, predstavnik Mađarske je jesenas najavio kao zajedničku ideju da “Tesla” transportuje ne samo gas iz “Turskog toka” već i iz gasovoda TANAP, ali i da će Tesla biti u stanju da propušta gas u obrnutom smeru.

Tako je, posle “ljubaznog” odbijanja izgradnje “Južnog toka”, Evropska zajednica promovisala isto to, samo malo drugačije – dakle, isti gas samo pod drugim (čitaj – našim) uslovima. Rusija je tada zatvorila projekat “Južnog toka”, ne samo zbog otpora EZ već I zbog nenormalne cene, koju je taj projekat, sledeći nezasitost svih učesnika, dostigao. Sada će se preorijentisati na gasovod znatno većeg kapaciteta, oko 63 milijarde m3, čija sudbina, međutim, neće biti nimalo jednostavna – na habu u Turskoj uspostaviće se svojevrsna berza gasa iz Rusije, Tadžikistana, Azerbejdžana… Ka Evropi će kretati onaj gas, koji bude ispunjavao uslov svih uslova – koji bude najjeftiniji.

Drugi prioritetni projekat Evropske zajednice je gasovod pod nazivom “Istočni prsten”, čiju je izgradnju inicirala Slovačka. Ova država strahuje da će, nakon eventualnog prestanka tranzita gasa kroz Ukrajinu ostati bez lepog prihoda, koji je ostvarivala ubiranjem tranzitnih taksi. "Predstavili smo naš projekat ruskoj državi. “Istočni prsten” bi trebalo da bude zajednički projekat zemalja kao što su Bugarska, Rumunija, Mađarska i Slovačka i trebalo bi da bude povezan sa Rusko-turskim gasovodom, čije se puštanje u rad planira za 2016. godinu. Takav projekat možemo da ostvarimo samo na osnovu sporazuma naše četiri zemlje, uz puno učešće Rusije. Odgovornost nas prisiljava da tražimo alternativna rešenja naših problema, "- rekao je još u junu predsednik Vlade Slovačke. "Ako se ne potrudimo I obezbedimo tranzit gasa, naš budžet će pretrpeti veliku štetu".

Treći projekat na listi prioriteta Evropske zajednice je proširenje budućeg gasovoda Bugarska - Rumunija - Mađarska - Austrija.

Prema ruskim izvorima, svi ovi projekti, proglašeni za prioritetne, omogućavaju "Gaspromu" da reši jedan od najvećih problema eventualnog neuspeha tranzita kroz Ukrajinu - da isporuči gas evropskim potrošačima od krajnje tačke “Turskog toka", koja je planirana da se izgradi na granici Turske i Grčke, na Balkanu. U pregovorima, koji se vode u Briselu tvrdi se da svi ti cevovodi nisu namenjeni za transport ruskog gasa, nego za gas iz Crnomorskg bazena, za gas iz Azerbejdžana ili iz terminala tečnog gasa. Ali, svako razume da je najpouzdanije korišćenje tih cevovoda njihovo korišćenje za transport gasa "Gasproma”.

Ono, što je nesumnjivo interesantno, to je brzina kojom su definisani prioritetni projekti gasovoda. Neverovatno je, naime, da takvi novi, “sveži” projekti kakvi su “Istočni prsten” i Tesla mogu tako brzo da prođu mukotrpan postupak kao što je ulazak na listu prioriteta EZ. Samo Evropskoj komisija normalno treba više meseci da ih razmotri. Reklo bi se da Evropljani ozbiljno reaguju na izjave o mogućem zaustavljanju isporuke preko Ukrajine.

No, osnovno ograničenje ipak ostaje – status prioritetnog projekta ne daje olakšice u pogledu Trećeg energetskog paketa. Ako "Gasprom" bude želeo da koristi ove cevovode, moraće ili da zakupi ne više od polovine njihovog kapaciteta ili da prodaje gas potrošačima u Evropi na granici Evropske zajednice.

Ruski energetski gigant „Gasprom” potpisao je početkom septembra sporazum sa evropskim partnerima za gradnju gasovoda „Severni tok 2” koji će gas u Evropsku uniju dopremati preko Nemačke, rutom ispod Baltičkog mora.

U konzorcijumu pored „Gasproma”, koji je većinski vlasnik s 51 odsto kapitala, učestvuju EON, „Šel”, OMV-a i BASF sa po 10 odsto i francuski „Enži” s devet procenata. „Severni tok 2” trebalo bi da bude završen za četiri godine do 2019, a operativan će biti u narednih pola veka. Na konstataciju da zа podvodni deo gasovoda ne važe pravila EU, pa Rusija može da bude vlasnik i cevi i gasa, došla je replika od portparola Evropske komisije da „Severni tok 2 mora biti u skladu sa Trećim paketom“.

Među brojnim komentarima ovog energetskog vele-događaja izdvaja se istupanje bivšeg češkog premijera Mireka Topolaneka, koji je rekao da je potpisivanje memoranduma o razumevanju za izgradnju druge cevi gasovoda Severni tok opasnost kojom Evropa mora ozbiljno i odmah da se bavi, jer taj projekat potencijalno bi mogao da potopi projekat gasnog koridora Sever-Jug. Topolanek je tom prilikom rekao da za Centralnu i Jugoistočnu Evropu gasni koridor Sever-Jug mora da bude "potpuna fizička, geopolitička i ekonomska alternativa sa punim potencijalom da bude zamena ruskom snabdevanju gasom, ruskim izvorima gasa”.

"Na celom istoku Evrope, od Poljske do Bugarske i od Grčke do Turske, neophodno je da se smanji naša energetska zavisnost. I to mora da se kaže veoma jasno. Koridor Sever-Jug mora biti u stanju da transportuje velike količine gasa u oba smera, reverzibilnim protokom jer se tako povećava naša energetska sigurnost. Ako prihvatimo proširenje Severnog toka kao najbolje rešenje, u ovoj geopolitičkoj igri ćemo biti veliki gubitnici."

U Srbiji, naravno, uvek ima eksperata kojima je svako rešenje bogomdano, pa i proširenje Severnog toka iako svaka zdrava logika ne može propustiti očevidan zaključak – svaki kubni metar gasa, koji do nas putuje dužim putem od onog, koji vodi preko Ukrajine, skuplji je i neizvesniji.

Kao potvrda tome, koliko juče Rusija je Ukrajini obećala novo pojeftinjenje gasa za narednu zimu uz uslov da obezbedi siguran transport gasa preko svoje teritorije do centralne Evrope.

Dogovor o izgradnji nove gasne infrastrukture, nezvanično nazvane “Istočni luk”, na majskom susretu vođa Evropske unije i zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza u Rigi, potpisali su ministri zemalja, kroz koje taj gasovod treba da prođe – a to su Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska. Cilj izgradnje ovog gasovoda je obezbeđivanje "raznih izvora i puteva stabilnog snabdevanja i bezprekidnog priliva gasa u srednju i jugoistočnu Evropu". Mogući isporučioci gasa bili bi Azerbejdžan, Turkmenistan, Irak, Kipar i Rusija. Kolateralna šteta nove trase je Srbija, koja više nije “veliki” igrač u snabdevanju Evrope gasom a to znači – u državnoj kasi nema prihoda od naknade za tranzit gasa. Nerentabilnost “Južnog toka” ostaje glavni razlog napuštanja tog projekta, nezavisno od brojnih mišljenja da je snažan politički pritisak Evropske komisije i više članica EU doveo do toga da Moskva odustane od izgradnje “Južnog toka” i sklopi sporazum o velikoj isporuci gasa s Kinom (ali, ni sa Kinom Rusija nije odmakla daleko jer nije postignut dogovor o jednom elementu projekta – ceni gasa!).

Očigledno je da Turska postaje glavni “hub” za snabdevanje Evrope gasom – više planiranih gasovoda će se sticati u Turskoj i tu se raspoređivati na Transjadranski gasovod, na “Istočni luk”, nije isključeno – i na “Turski tok” (ali i tu je stvar zastala na “kineskom sindromu” - nema dogovora o ceni gasa!). Međutim, na tom “hubu” će se obavljati i trgovački deo posla – kupovaće se onaj gas, koji se prodaje pod najpovoljnijim uslovima. Tvrdnje da će Rusija obustaviti isporuke gasa preko Ukrajine i taj gas usmeriti na “Turski tok” nisu komercijalno lako održive jer “Gasprom” ima čvrste ugovore sa evropskim potrošačima gasa, u kojima mesto isporuke (delivery point) nije tursko-grčka granica nego granice zemalja – potrošača gasa. Da bi se ta odredba čvrstih ugovora promenila, moraju da se slože – obe strane, ne samo prodavac nego i kupac a to neće biti lako.

I još jednom o Srbiji – Srbija će se priključivati na gasovod, koji joj bude najbliži, najjeftiniji za izgradnju gasne veze a za drugo nešto – niko je ništa neće pitati.

Međunarodna agencija za rejting Fitch smatra da je Rusija odustala od izgradnje „Južnog toka“ ne samo zbog zategnute geopolitičke situacije, nego i zato što je oslabila potražnja za ruskim gasom u Evropi, koja pokušava da smanji svoju zavisnost od isporuka energenata iz Rusije. Mnogi, takođe, smatraju da su SAD postavile sebi zadatak – „osloboditi“ istočnoevropske države energetske zavisnosti od Rusije svođenjem udela Gasproma na tržištu tog regiona na 20% do 2020 godine

Po mišljenju eksperata Fitcha, u srednjeročnoj perspektivi potrebe zemalja Evropske unije za ruskim gasom mogu biti pokrivene iz isporuka „Severnim tokom“, kao i gasovodom, koji prelazi preko teritorije Ukrajine. „ Potrebe za prirodnim gasom za proizvodnju električne energije u toku naredne decenije postepeno će se smanjivati a istovremeno će opšta potreba za gasom u Evropi, uključujući i korišćenje za privredne i komunalne potrebe, rasti sasvim neznatno“, navodi se u izveštaju Fitcha.

Po oceni ove agencije, stabilan rast potrošnje gasa u elektroenergetici neće početi pre 2026 godine, posle izlaska iz pogona niza nuklearnih centrala ali i elektrana na ugalj. U Fitchu veruju da trenutna potreba za hitnim dopunskim isporukama ruskog gasa ne postoji ni u Italiji i Grčkoj, gde gas može da stigne novom maršrutom „Južnog toka“ preko Turske.

U međuvremenu, primetne su raznovrsne inicijative kao posledica otkaza od izgradnje gasovoda preko Bugarske i Srbije. Tako su, između drugih, poljski operator gasa Gaz-sistem i ukrajinski Naftogaz potpisali ugovor o izgradnji gasovoda, dužine 110 km, između dve zemlje i gasnog razdelnika (gas hub) na njihovoj granici, što će omogućiti Ukrajini da preuzima do 10 mjilijardi kubnih metara gasa godišnje iz zemalja EZ. Taj gas neće dolaziti iz Rusije niti će to biti povratne količine ruskog gasa već će novi gasovod biti povezan sa terminalima za pretovar tečnog gasa u Litvaniji (Klaipeda) I Poljskoj (Swinoujscie).

„U Srbiji se nadamo da odluka Rusije o napuštanju „Južnog toka“ nije konačna i da još uvek postoji mogućnost da će ona biti preispitana.“ Ovo izjava srpskog ambasadora u Rusiji S. Terzića je usamljena optimistička izjava. Ostale su nemilosrdne – Gasprom nema para da finansira gasovod, koji je polako postajao neekonomičan.

Naslovi nisu merodavni da se formira zaključak o projektu obima i značaja – i ekonomskog i geopolitičkog – kakav je „Južni tok“ ali ipak odslikavaju suštinu informacija koje su o ovom projektu davale veoma značajne institucije ili njihovi predstavnici. Jedni su govorili da izgradnja počinje sutra, najkasnije prekosutra, drugi – „ Južni tok“ više nije prioritet za Rusiju, pa opet – na vest da projekt poskupljuje skoro za 50% čulo se gunđanje – nikad nije bilo reči o takvom poskupljenju.

Sabrali smo jedan broj vesti i uporedili ih – iz njih se naslućivao ovakav razvoj događaja. Jer, razumno je da bi u Srbiji takav gasovod trebalo da počne da se gradi tek kada se položi deonica ispod Crnog mora i kroz Bugarsku izgradi bar do blizu Sofije.

Deonica ispod mora - Polaganje cevi po dnu Crnog mora za gasovod „Južni tok” počeće u novembru, najavili su krajem septembra predstavnici Vinteršala, nemačkog akcionara u projektu gasovoda „Južni tok”. "U Bugarskoj je već spremno 90.000 delova gasovoda, koje čekaju da budu zavarene, samo još treba da dođe veliki brod koji će ih polagati u more", rekao je portparol preduzeća „Južni tok transport” Jasper Jansen novinarima koji su obišli gasovod „Severni tok” na obali Baltika u Nemačkoj. Ali, Komersant javlja: Početak izgradnje podmorskog dela gasovoda " Južni tok " odložen je za mesec dana. Sve pripremne radnje završene su do danas, početak izgradnje planiran je za polovinu decembra. Međutim , prema rečima predstavnika Gasproma, ni ovaj datum nije konačan, pa je dodao: „Da bi se osiguralo snabdevanje gasom kroz " Južni tok " u neophodnom obimu, planirano je da se proširi transportni sistem gasa u Rusiji izgradnjom dodatnih 2506 kilometara gasovoda i 10 kompresorskih stanica sa ukupnim kapacitetom od 1516 MV . Ovaj projekat je nazvan " Južni koridor ", a biće realizovan u dve faze do 2018. godine.”

Cena gasovoda – Polovinom oktobra stiže šokantna vest: gradnja gasovoda “Južni tok” znatno će poskupeti. Deo cevovoda pod Crnim morem koštaće 14 milijardi evra, a kopneni deo preko Evrope 9,5 milijardi.Tu novu cenu je potvrdio jedan od rukovodilaca finansijskog odeljenja Gasproma. Ranije se u ovoj kompaniji govorilo da će morska deonica gasovoda koštati oko 10 milijardi evra, a kopnena 6,6 milijardi evra. Tako ispada da će ove dve deonice “Južnog toka” biti skuplje 41,6 odsto u odnosu na prvobitno planiranu cenu. Zašto je došlo do tako velikog poskupljenja gasovoda, u Gaspromu nisu hteli da komentarišu. Još prošle godine u decembru u Gaspromu su izjavljivali da je poskupela gradnja tog gasovoda kroz Rusiju za čak 45 odsto. Kasnije je bilo rečeno da će gradnja kraka kroz Srbiju umesto 1,7 milijardi evra koštati 2,1 milijardu evra. Kad se sada saberu svi troškovi “Južnog toka”, od cevovoda i gasnih pumpi kroz Rusiju do krajnje stanice u Evropi, ukupna cena je oko 40 milijardi evra, što je 45 odsto više od prvobitno planirane cene izgradnje.

I najzad ovo – „Južni tok“ više nije prioritet za Rusiju! Kada je u Pekingu potpisan memorandum o razumevanju za izgradnju ogromnih gasovoda kojima bi ruski gas stizao do narastajuće kineske ekonomije, mnogi analitičari su se zapitali da li to Rusija odustaje od Evrope i okreće se Kini. Ukoliko Moskva i Peking zaista i realizuju planove o izgradnji gasovoda i isporuci 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje preko „zapadne” rute i još 38 milijardi kubika preko „istočne” rute, Kina će umesto Evrope postati najveći potrošač ruskog gasa. „Time se možda Evropi stavlja do znanja – i bez vas izaći ćemo na kraj”, zaključio je izveštač „Komersanta”, dodajući da gasovod „Južni tok” više nije prioritetan projekat za Gasprom u bilo kojim pregovaračkim procesima.

Najpre, da vam odam priznanje za vaš odnos prema analizi opravdanosti grejanja Beograda iz vangradske TE-TO – uvideli ste da je reč o projektu od ogromnog značaja i za Beograd i za Srbiju. Takođe se zahvaljujem vašem čitaocu inž. Pantelejeviću na pažljivom razmatranju skraćene verzije naše analize i na biranim rečima, kojima je pohvalio pokretanje razmatranja ove teme.

Naravno, niti je vaš čitalac bio u prilici da se upozna sa svim elementima naše analize niti mi možemo u kratkom odgovoru da se osvrnemo na sva postavljena pitanja ali smatramo da je veoma korisno da ukažemo na najvažnije:

― Cena električne energije na tržištu je promenljiva. Veoma često na tržištu ima viškova struje koja se može nabaviti jeftino. Dugoročnim i pravovremenim ugovorima može se obezbediti znatno niža cena od one koju je čitalac naveo (8c€/kWh). Republika Srpska ima viškove struje pa je npr. EPS za decembar 2012 godine od ERS (Elektroprivreda Republike Srpske) kupovao električnu energiju po ceni 50€/MWh (72.000MWh). Takođe je evidentno da će u narednih pet godina Srbija izgraditi TE-TO „Novi Sad“ snage oko 500MWel i započeti izgradnju reverzibilne HE Đerdap 3 snage oko 2000Mwel. Cena bazne električne energije na Nemačkoj berzi iznosila je od 3,5 do 4,5 c€/kWh u periodu od 22-26.11.2014, što se može videti na sajtu berze www.eex.com.

― Rad sa baznom snagom neprekidno 24h iznosi oko 4000h. Bazna snaga za tri najveće toplane u Beogradu iznosi trenutno oko 450 do 500MW pa u bližoj perspektivi nema potrebe niti je planirano povezivanje 12 toplana sa toplodalekovodom iz Obrenovca. Inače, TO „Novi Beograd“, TO „Dunav“ i TO „Konjarnik“ su međusobno povezane i mogu da rade kao jedinstveni sistem daljinskog grejanja (SDG), pa je dovoljno da se ova tri SDG povežu sa vangradskim toplovodom.

― Cena toplotne energije „Beoelektrana“ je tržišna i kao što je u Analizi navedeno odgovara srednjoj ceni toplotne energije u Nemačkoj. Uključenjem vangradskog toplovoda u SDG Beograda, analiza pokazuje da cena toplotne energije može biti znatno niža od postojeće, do 40%, u zavisnosti od željene vrednosti profita i perioda povraćaja uloženih sredstava.

― U cenu investicije su uračunati i svi neophodni radovi da se do sada izgrađena infrastruktura dovede u funkcionalno stanje.

― Na kraju, naglašavamo da predstoji izrada detaljne studije izvodljivosti ovog projekta koja treba da da odgovor na sva pitanja, pa i na ona koja ste Vi postavili. Po našem mišljenju, jedina opcija daljeg razvoja SDG u Beogradu i u drugim gradovima Srbije, tamo gde se to pokaže ekonomski opravdano, je snabdevanje toplotnom energijom iz postojećih termoelektrana u Srbiji.

Vladimir Radulović dipl.maš.ing.

Čitam i slažem se - teško da ima interesantnije, dugoročno gledano, teme za Beograd od grejanja iz TE-TO Obrenovac ali se plašim mogućnosti da se, „metodom nesrećnog Radoja“ i kod ovog projekta zaključci donose po onom – što je babi milo, to joj se i snilo! Načelnoj argumentaciji o prednostima kombinovane proizvodnje električne i toplotne energije nema se šta zameriti ali zbog mogućih omaški, nepotpunosti i zabluda kod izračunavanja isplativosti ne - principijelnog nego konkretnog projekta, valja biti pažljiv.

Pre svega, kakav je to „metod nesrećnog Radoja“? Pre ravno 30 godina čovek je sitnim korakom premerio širinu ulice, rekao – može i bi tramvaj u Resavskoj ulici! Onda se dohvatio toplifikacije i tako je položen toplovod kroz Novi Beograd koji je potom, kako pišete - zatrpan zemljom i zatravljen.

Iz Analize, koja je dostupna na vašem portalu, ne mogu se sagledati brojni detalji koji, uveren sam postoje u kompletnoj dokumentaciji pa ću zato ukazati samo na one elemente, kojima bi trebalo posvetiti više pažnje ili dublje analiziranje.

Argumentaciju u vezi sa supstitucijom uvoznih energenata trebalo bi dopuniti sledećim:

• domaća proizvodnja gasa pokriva oko ¼ domaće potrošnje pa bi zato i u našem slučaju valjalo adekvatno smanjiti količinu uvoznog gasa, koji se supstituiše a koristi se za grejanje Beograda,
• ni u vreme pre gasifikacije grada Beogradske elektrane nisu bile jedini veliki potrošač mazuta u Srbiji, uvek im je uz bok bio TENT Obrenovac (zbog stabilizacije plamena kod sagorevanja niskokaloričnog uglja) pa će se u kombinovanoj proizvodnji, o kojoj je reč, u potrošnji mazuta u TENT-u pojaviti i učešće po osnovu proizvodnje toplotne za račun umanjenja proizvodnje električne energije.

Ipak, najveće zamke kriju se kod operisanja sa cenama i sa investicionim vrednostima jer na tom planu se odlučuje o isplativosti projekta:

• Prosečna cena izgubljene električne energije je daleko od objektivnog podatka – realnije je da će se sva izgubljena električna energija nadoknaditi iz uvoza, po ceni od 8 c€/kWh,
• Računica sa 3500 ili čak 4000 sati u isporuci toplotne energije demantuje se u samoj Analizi – u 2013 realizovano je 2742 h, što preuzetu količinu toplotne energije umanjuje za 22% ili 32%,
• Kako su kod nas cene komunalija još uvek „dogovorna“ a ne tržišna kategorija, bespredmetno je poređenje cena u Beogradu i manjim gradovima Srbije,
• U troškovima finansiranja ne vidi se ulaganje u mrežu za povezivanje svih 10 toplana u gradu, što je inače uslov za preuzimanje planirane količine toplotne energije na nivou od 700 MW.

Ipak, ono najvažnije na šta bih ukazao, to je da se ne smeju isključivati iz troškova one pozicije, bez kojih nema realne računice isplativosti ovog projekta. Ne samo da se u izračunavanje cene isporučene toplotne energije za grejanje moraju uključiti i vrednost mosta i vrednost „zatravljenog“ toplovoda (i to sve sa vrednošću demontiranih cevi!) nego i neamortizovana vrednost svih objekata Beogradskih elektrana, koji neće prestati da postoje, sve sa kamatama i anuitetima.

Nadam se, na kraju, da je očigledno da je cilj gore pobrojanih sugestija da se sprovede pažljiva, kompletna i objektivna analiza isplativosti projekta grejanja Beograda iz TENT Obrenovac i čestitam vam što ste toj temi posvetili pažnju.

Pozdrav,
Inž Slobodan Pantelijević, Beograd

U svakodnevnom preplitanju emitovanih vesti o sudbini „Južnog toka“ očigledna su očekivanja da će rešenje sukoba u Ukrajini doneti i konačno rešenje budućnosti ovog projekta. Ali, u pozadini tog očekivanja naziru se delovanja, koja ne pokazuju bezrezervno oslanjanje na „naš“ gasovod. Evo izbora nekih vesti, koje o tome govore.

„Južni tok“ počinje na ruskoj obali Crnog mora i, posle 930 kilometara, što pod vodom, što pod zemljom, završava u Tarviziju, u Italiji. A do „Južnog toka“ gas stiže iz dva izvorišta na severu Rusije, jedno je Pisarevka, drugo Počinki.

Za sigurno napajanje „Južnog toka“ neophodno je izgraditi u Rusiji, u dve faze, 2500 kilometara gasovoda i 10 kompresorskih stanica, ukupne snage preko 1500 MW. Gasprom je izvestio – trase gasovoda su optimizovane, inženjerska razmatranja završena, projekti i gasovoda i kompresorskih stanica gotovi. Što se realizacije „Južnog toka“ tiče – u decembru 2012 počela je izgradnja gasovoda sa ruske strane (grad Anapa, kod Krasnodara). Kako stoje stvari sa gradnjom u Bugarskoj dobro je poznato, odnosno, za sada je sve neizvesno.

Istina, u bugarsku luku Burgas stigao je jedan od četiri broda iz Italije na kojem će se zavarivati cevi za “Južni tok” - brod “Kastor sej” iz Italije koristiće se za zavarivanje cevi koje će se kasnije spuštati na dno Crnog mora. Cevi su već istovarene u Varni ali оne su za rusku podvodnu deonicu „Južnog toka“, sa zapada na istok Crnog mora. U Bugarskoj gradnja je, po nalogu EU, privremeno obustavljena.

Ova vest je ipak toplo dočekana u “Srbijagasu” - odlaganja gradnje gasovoda kroz Srbiju neće biti “čak ni ako radovi u Bugarskoj i dalje budu stopirani”! Ko ne veruje, neka pročita celu vest u Blicu.

Pomalo se zanemaruje da u Rusiji, s druge strane , postoji zabrinutost u vezi sa održivošću ukupnog investicionog projekta. Ruske Vedomosti pišu da brigu izaziva ne baš nebitan podatak da bi troškovi bugarskog dela gasovoda mogla premašiti 5,86 milijarde dolara a da će srpska sekcija biti još skuplja.

U međuvremnu, nezapaženo je prošla vest da je konzorcijum, koji planira izgradnju “Transjadranskog gasovoda” (TAP) dobio u Albaniji prvu građevinsku dozvolu za početak gradnje u toj zemlji. Mi, naravno, znamo da građevinska dozvola ne znači mnogo ali vest je vest. Dozvolu je izdalo državno telo, na čijem je čelu predsednik albanske vlade.

Preovlađuje mišljenje da je novi projekat TAP ugasio "Nabuko". Trasa ovog gasovoda je 500 kilometara kraća, a azerbejdžanski gas stizao bi preko Turske, Grčke i Albanije pa Jadranskim morem do Italije. Uključenje u taj projekat najavljuju Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Hrvatska. Projekat podržava Evropska komisija, a investitori su našli ekonomsku računicu.

No, ni dva gasovoda nisu razlog da se zanemare i druge mogućnosti za snabdevanje gasom. Utečnjen gas iz škriljaca će, u budućnosti, biti jeftiniji energent od “gasovitog” gasa pa je čak i Bugarska u tom pravcu preduzela konkretne korake - počela je pregovore o partnerstvu sa grčkom gasnom kompanijom DEPA u izgradnji LNG terminala u blizini Kavale, na severu Grčke. Interesovanje za taj projekat pokazala je i Rumunija. Jer, Bugarska bi regasifikovani LNG iz Kavale preko svoje gasovodne mreže mogla dalje da transportuje do Rumunije i Srbije.

Iz Sofije je ovih dana najavljeno da će gradnja gasnog Interkonektora Bugarska-Grčka (IGB), 182 kilometara dugog gasovoda početi u 2015. godini. IGB će trasom od severnog grčkog grada Komotini, do Stare Zagore, na jugu Bugarske spojiti gasovodne sisteme dve zemlje sa godišnjim kapacitetom transporta najpre tri, a kasnije pet milijardi kubnih metara gasa. Ovaj gasovod, koji staje oko 220 miliona evra, trebalo bi da proradi u 2016. godini. Takođe je javljeno da se radi na pripremi gradnje gasovoda između Turske i Bugarske. Gasovod, dužine 114 kilometara, trebalo bi da bude sagrađen u roku od dve godine.

Ali, za kraj ovog pregleda evo lepe vesti za nas. Naime, još krajem jula ruska Vlada je dobila nalog da razmotri problematiku ukidanja monopola Gasproma kada je reč o izvozu gasa. Iza ovog eufemizma može se nazreti korak u susret zahtevima EK u vezi sa “Južnim tokom”. A za Srbiju bi to moglo da bude zaista značajno – povlačenje Gasproma iz monopolske pozicije uvećalo bi učešće Srbije u vlasništvu gasovoda – konačno bismo mogli da preskočimo nesrećnih 50% suvlasništva.

Svaki put kada se pojavi vest da se planira izgradnja nuklearne elektrane u susedstvu naše države, iznova se nameće pitanje – zašto Srbija okleva, ne – sa izgradnjom nuklearke već sa onim, što prethodi svakoj razumnoj izgradnji – zašto, dakle, Srbija okleva za razmatranjem i razrađivanjem ideje o izgradnji svoje nuklearne elektrane.

A najnovija (stara) vest je – Rosatom je ponudio Hrvatskoj da finansira izgradnju nuklearke na Dunavu, u Dalju ili još južnije. Prvo, ako je reč o ugroženosti Srbije – zar ima razlike između lokacije nuklearnog objekta na levoj i na desnoj obali Dunava? A kad je već reč o Dunavu, Srbija ima daleko povoljnije uslove od svog suseda. Zatim, poznato je da je Rosatom veoma zainteresovan za investiranje u Srbiji, od pogona za proizvodnju radiofarmaceutika do nuklearne centrale i njihovi predlozi za ta ulaganja su na srpskom stolu.

Za razmatranje ruske ponude potrebni su svakako velika smelost i vizija. A kad je reč o viziji, nije neumesno „spinovati“ ideju o povezivanju izgradnje nuklearne centrale sa toplifikacijom Beograda, čiji razvoj već sadrži dve varijante – proširivanje lokalnih toplana i povezivanje sa termoelektranom, koja sagoreva kolubarski ugalj.

Kombinovana proizvodnja toplotne i električne energije u nuklearnim elektranama za daljinsko grejanje gradova nije ništa novo, mada se trenutno u svetu ne koristi u širem obimu. Danas je mali udeo toplotne energije, koja se proizvodi na nuklearni pogon a koristi u industriji, u desalinizaciji vode i u grejanju gradova. Ali, sa „nuklearnom renesansom“ u obliku velikih novih projekata, koji se vide u celom svetu, to će se bitno promeniti, pogotovu što se klimatske promene znatno ublažuju upravo zamenom proizvodnje toplotne energije - na nuklearni pogon umesto sagorevanjem fosilnih goriva.

Nuklearne elektrane se danas koriste za grejanje gradova najviše u Rusiji, gde se planira i znatna izgradnja novih objekata, ali se koriste i u Bugarskoj, Mađarskoj, Slovačkoj, Ukrajini i Švajcarskoj. Toplotna snaga postojećih postrojenja je srazmerno mala, od 10 MW do 250 MW (postrojenje Lovisa 3 u Finskoj planirano je veoma ambiciozno – 1000 MW za grejanje Helsinkija ali je, privremeno, taj projekt obustavljen).

Pored proširenja kombinovane NC u Sankt Peterburgu, u Rusiji se planira izgradnja kombinovanih postrojenja u Arhangelsku, Voronježu, Saratovu, Dimitrovgradu, Čukojki i Severodvinjsku a već je dostignuta ukupna isporuka energije za grejanje gradova od oko 30 PJ (petadžaula – 10 15 džaula) godišnje. Poređenja radi, Beogradske elektrane isporučuju u proseku godišnje oko 12 PJ (3,5 TWh) a svi daljinski sistemi grejanja u Evropi (6000 sistema sa 60 miliona korisnika) oko 1500 RJ (420 TWh).

Ekonomija i ekologija dobijanja gasa iz škriljaca tesno su i obrnuto proporcionalno povezane – što se postiže veći stepen zaštite čovekove okoline to je manja ekonomičnost eksploatacije gasa iz škriljaca (ili, isto to samo malo drugačije – viša je cena m3 dobijenog gasa). Odnos Srbije, s jedne strane, i država unutar Evropske zajednice prema ovom problemu ne samo da nije podudaran nego je toliko raznolik da se ne može pouzdano planirati proizvodnja ovog energenta u narednih desetak godina.

Tako je, na primer, u Velikoj Britaniji istraživanje bilo obustavljeno od 2011 do prošle godine ali je zatim, na osnovu odluke vlade, nastavljeno. Njihova prognoza je da bi se do 2020 godine mogla proizvesti 1 milijarda m3 a do 2022 i 1,9 milijardi m3 gasa.

Poljsku nazivaju «evropskom laboratorijom gasa iz škriljaca» sa ogromnim rezervama, pa se tamo u istraživanjima i dobijanju koncesija već utrkuje pet velikih kompanija.

U Francuskoj, Bugarskoj, Češkoj, Holandiji i Švajcarskoj na snazi je moratorijum na istraživanje i ekploataciju, u Rumuniji je ukinut moratorijum i «Ševron» je nastavio pripremne radove i pored snažnog narodnog protesta, u Nemačkoj su propisane rigorozne mere zaštite u područjima sa izvorima vode. A u Srbiji?

U Srbiji je to ne samo dozvoljeno nego je bivša ministarka energetike nedavno najavila eksploataciju škriljaca, i za dobijanje nafte i za dobijanje gasa, kao prioritet energetskog sektora jer „ulaganja u eksploataciju škriljaca direktno utiču na privredni rast“.

A gasnih i uljnih škriljaca ima širom Srbije – duž Timoka, kod Aleksinca, u babušničkom kraju, nedaleko od Vranja, Kruševca i Valjeva, u zapadnomoravskom bazenu....

Zašto je Evropa zabrinuta kada je u pitanju eksploatacija gasa iz škriljaca? Zbog specifične tehnologije, koja se primenjuje, velike su rizici od nekontrolisanog izbijanja gasa u atmosferu i širenja u podzemnim zonama, što je izvor opasnosti od zagađenja podzemnih i površinskih voda i zemljišta a stručnjaci pominju i značaj seizmičkih rizika. Ali, valjda neće sve to u Srbiji...

Dobro je poznato – Južni tok ima dva važna zadatka: da obezbedi Evropi siguran izvor energije i da Rusija raširi svoju mrežu transporta i isporuka prirodnog gasa. Južni tok počinje na ruskoj obali Crnog mora i, posle 930 kilometara, što pod vodom, što pod zemljom, završava u Tarviziju, u Italiji. A do Južnog toka gas stiže iz dva izvorišta na severu Rusije, jedno je Pisarevka, drugo Počinki.

U Srbiji – Južni tok se gradi(o), ali dokle se sa izgradnjom stiglo ispred i iza Srbije – u Rusiji, na izvoru gasa, u Bugarskoj, u prolazu, i na zapadu Evrope, na ponoru gasa? Narod kaže – ne gradi se kuća od krova, da li je u ovom slučaju u pitanju izgradnja kuće, ako ne od krova a ono ipak - od prozora?

Za sigurno napajanje Južnog toka neophodno je izgraditi u Rusiji, u dve faze, 2500 kilometara gasovoda i 10 kompresorskih stanica, ukupne snage preko 1500 MW. Gasprom obaveštava – trase gasovoda su optimizovane, inženjerska razmatranja završena, projekti i gasovoda i kompresorskih stanica gotovi.

Što se realizacije Južnog toka tiče – u decembru 2012 počela je izgradnja gasovoda sa ruske strane (grad Anapa, kod Krasnodara), u Bugarskoj (KS Rasovo) prvi var cevi 31. oktobra prošle godine, kod nas, u Šajkašu ista aktivnost krajem novembra 2013.

Ali, ne lezi vraže – nije prošlo mnogo vremena a u Bugarskoj su zavarene cevi demontirane, prema tvrdnjama bugarskog ministarstva energetike – samo su premeštene u magacin, da ne propadaju na otvorenom. Poslednji zvaničan stav Bugara je da ne odustaju od gradnje Južnog toka, naprotiv, veoma su zainteresovani za taj projekt i garantuju da će se gradnja nastaviti (ili – započeti) u junu ove godine.

U takvoj situaciji a na podlozi, koju predstavlja nadgornjavanje Evropske komisije i Rusije u vezi sa izuzećima iz Trećeg paketa EU o energetskoj liberalizaciji, dinamika izgradnje u Srbiji čini se sasvim racionalnom – kada se reše formalnosti između EZ, Rusije i zemalja EZ, preko čije teritorije prolazi Južni tok, Srbija će uvek imati dovoljno vremena da izgradi svoju deonicu, da tako poveže bugarski i mađarski krak i počne da ubira «trošarinu» - naknadu za tranzit.

Mnogi misle i govore da je korist od tranzita mogla da se deli i drugačije – čitaj: povoljnije za Srbiju ali svako ko kritikuje treba da se podseti stihova: «...Da me metne ko za kralja, ja bih znao kako valja...» Samo, kraljevske insignije su takođe drugačije raspodeljene, odlučivao je onaj, kod koga su one bile, i onako kako je znao i – mogao!