Jош једна гасна веза Србије

ТЕРМИНАЛ ТЕЧНОГ ПРИРОДНОГ ГАСА У ГРЧКОЈ

Управо су свечано започели радови на изградњи плутајућег терминала за течни природни гас у грчком граду на обали Егејског мора, Александрополису. Комплетирању слике о значају тог терминала за Србију доприноси вест да је 1. фебруара ове године започела изградња гасовода измедју Бугарске и Србије, од Ниша до границе са Бугарском код Димитровграда. Та гасна веза са суседном државом нема везе са Турским – Балканским током, који у Србију улази код Зајечара и који је изграђен за транспорт руског гаса, који стиже испод Црног мора, кроз Турску и Бугарску. Јер, изградња ове интерконекције створиће могућност снабдевања Србије природним гасом управо из ЛНГ терминала у Грчкој, али и из гасовода ТАП и ТАНАП, којим стиже гас из Каспијског региона. Интерконектор је један од пројеката од заједничког интереса ЕУ и приоритетан је за енергетско повезивање централне и југоисточне Европе. Рок за завршетак радова је октобар 2023. године, саопштено је на сајту Владе Србије. Гасовод у Србији биће дужине 109 километара, укупна дужина гасовода кроз обе државе је 170 километара, а пројектован је за капацитет од 1.8 милијарди кубних метара гаса годишње. Вредност пројекта је 85.5 милиона евра, од чега је 25 милиона кредит Европске инвестиционе банке (ЕИБ), 49.6 милиона евра су бесповратна средства из ИПА фонда ЕУ, а преосталих око 11 милиона евра биће обезбеђено из буџета Србије и средстава Србијагаса. CEO TEKST

У јеку размишљања о томе како се борити са предстојећом енергетском кризом, поменута је и могућност да се у Србији граде електране са малим модуларним нуклеарним реакторима. Пре свега, изгледа да је нуклеарна енергија неизбежна јер у тридесет земаља тренутно раде нуклеарне електране а више од двадесет других гледа на нуклеарну енергију као могуће решење за своје енергетске и климатске потребе. Мали модуларни реактори (ММР) су нуклеарни реактори снаге до 300 МW – три пута су мањи од традиционалних нуклеарних реактора а системи и компоненте фабрички се састављају и транспортују као јединице – модули до локације за уградњу, која није погодна за веће нуклеарне електране. Сем тога, на истој локацији може се постепено уграђивати већи број модула како би се пратила растућа потражња за енергијом. С обзиром на своју снагу, ММР се постављају у подручјима са мањим капацитетом преносне мреже а могу послужити као резервно напајање у ванредним ситуацијама или заменити генераторе који се често користе на дизел, у руралним заједницама или удаљеним индустријама. Најзад, ови реактори имају смањене потребе за горивом, захтевају пуњење сваких 3 до 7 година, док се конвенционална постројења пуне сваких годину или две.

Агросолар, заједнички пројекат компанија „Финтел Енергија“ и „МК Груп“ и кинеске компаније „Power China“, подразумева истовремену производњу електричне енергије у соларним панелима и пољопривредних усева на истој површини. Укупан капацитет соларних панела је 660 мегавата, што ову соларну електрану у Кули чини највећом у Европи. Агросолар ће се простирати на 770 хектара, подељених на седам зона за различите органске усеве чија ће производња бити могућа чак 11 месеци у години. На приближно трећини укупне површине биће постављени соларни панели у правилним редовима и са међусобним размаком између редова за обављање предвиђених пољопривредних радова. Планирано је да годишње соларни панели произведу око 832 гигават-сата, што задовољава потребе око 200.000 домаћинстава. Вредност инвестиције процењена је на 340 милиона евра. Пројекат одрживе пољопривредне производње испод соларних панела је први овакве врсте на Балкану и највећи у Европи. Посебно је значајна претходна изградња пилот соларног парка од 50 киловата ради правовремене оптимизације употребе земљишта у циљу његове максималне искоришћености. Пројекат ће донети још једну иновацију у српски енергетски сектор, пошто ће у оквиру друге фазе бити изграђено постројење за производњу зеленог водоника које ће се напајати из соларне електране.

Влада Србије је недавно, на основу процене ЕПС-а да ће потреба за увозом угља из земаља региона постојати још најмање годину дана, одобрила увоз 4 милиона тона угља, колико ће српским термоелектранама, због тренутне ситуације, бити потребно до априла 2023. Тек тада се очекује коначна консолидација рударског сектора у ЕПС-у, после чега ће се из два домаћа копа обезбеђивати количина лигнита, довољна за планирани обим производње у термоелектранама. Док се не обезбеди стабилно снабдевање угљем из копова Рударског басена „Колубара“ и површинског копа „Дрмно“ у Костолцу, из којих се годишње ископа скоро 40 милиона тона, Србија ће убудуће само из Пљеваља дневно добијати по 500 тона угља, који ће се користити за побољшање калоричне вредности домаћег угља. Овај рудник иначе има уговорне обавезе према ТЕ Пљевља, као и према грађанима у Црној Гори, али ће све произведене вишкове угља испоручивати ЕПС-у. На невоље са квалитетом угља у Колубари и хаваријом у ТЕ-ТО у Обреновцу надовезало се веома сушно пролеће - просечан дневни доток воде у ђердапску акумулацију био је само 3.750 кубних метара воде у секунди, док је вишегодишњи мартовски просек готово двоструко већи. Укупно, хидроелектране су произвеле 6 процената мање од планиране количине енергије.

У тренутку када „Електропривреда Србије“ почиње са дугорочним увозом угља из рудника Пљевља на нивоу 500 тона дневно, „Електропривреда Црне Горе“ започиње еколошку реконструкцију Термоелектране „Пљевља“ – пројекат вредан 70 милиона евра, који треба да обезбеди продужетак рада термоблока. У компанији истичу да у условима глобалне енергетске кризе, када и много развијеније државе од Црне Горе посежу за реактивацијом старих постројења на угаљ, овај пројекат је знак очувања енергетске стабилности и додају да енергетску транзицију није могуће извести преко ноћи већ је до изградње адекватних заменских капацитета неопходно одржавати и осавремењивати производњу у постојећим објектима. ТЕ „Пљевља“ су највећи произвођач електричне енергије у ЕПЦГ, чиме обезбеђују и највећи профит за ту компанију, у којој тврде да ће након реконструкције ниво емисија азота, сумпора и прашкастих материја бити у границама директива ЕУ. Из овог пројекта проистиче пројекат топлификације града што доноси здравију животну средину и бољи амбијент за привређивање. Почетку реконструкције претходили су бројни спорови, у којима су једни тврдили да еколошка реконструкција ТЕ „Пљевља“ није рационална и да радови недопустиво касне а с друге стране да би одустајање од еколошке реконструкције довело до престанка радног односа за око 1.000 запослених у руднику угља, 150 запослених у ТЕ, као и гашења малих фирми које живе од сарадње са те две компаније. Пројекат еколошке реконструкције би требало да буде довршен за око две и по године.

Прве брзинске рекорде забележио је е-аутомобил па се заправо, е-аутомобил враћа, пошто је мотор са унутрашњим сагоревањем надвладао у аутоиндиустрији тек 1915. године! Сто година касније, крајем априла, Влада Србије и компанија „Стелантис“ потписали су уговор о финансирању производње електричног аутомобила у Крагујевцу. Вредност целе инвстиције је 190 милиона евра, а Србија ће као власник 33 одсто фабрике “Фијат Крагујевац” издвојити 48 милиона евра. Планирани развој индустрије електричних аутомобила у Србији намеће правовремену припрему изградњом станица с пуњачима али и редефинисање односа према цени електричне енергије и обновљивим изворима енергије. Али, шта је са купцима? Према подацима асоцијације увозника возила, упркос субвенцијама које држава даје, у Србији је током 2021. године регистровано укупно око 50 електричних возила, која су углавном купиле компаније. До сада је инсталисано осам пуњача на главним путним правцима у Србији. А како је то било прошле године у нашој ближој и даљој околини? У Словенији је суфинансирана куповина 1.409 електричних возила и 14 пунионица а укупно је на путевима 7.536 путничких електричних возила. У Хрватској је регистровано је 3.054 електричних аутомобила али и 15.918 хибридних возила. У Словенији је 545 јавно доступних е-пунионица, у Хрватској 556. Очигледно, бројна добростојеча средња класа купаца је основни услов за развој тржишта електричних аутомобила.

На уређење депоније смећа у Винчи чекало се јер је било потребно урадити нови пројекат санације и рекултивације старог сметлишта. Радови на новом комплексу депоније обухватају и радове на електрани, у којој ће се термички обрадјивати 340.000 тона комуналног отпада годишње и ти радови улазе у завршну фазу. Сва опрема електране је испоручена и монтирана, у току је реализација преосталих грађевинских и инсталатерских радова и припреме за тестирање и пуштање у рад. Капацитет термичког третмана отпада је 43,6 тона по часу, односно 340.000 тона годишње. Котловско постројење, снаге 103 мегавата омогућиће да се произведе и пренесе 30 MW у електроенергетски систем Србије а 56 мегавата топлотне, чисте енергије у систем „Београдских електрана”. Можда ће у изградњи доћи до померања рокова, јер је фирма која је градила електрану отишла у стечај. Ипак, сва потребна опрема је испоручена, а посао изградње је преузела „Бео чиста енергија“. Стабилизација и ремедијација депоније допринеће да се негативан утицај истицања депонијског гаса у атмосферу сведе на најмању меру, док ће се после санације тињајућих пожара ови извори загађења отклонити. У току је и изградња депоније за одлагање чврстих остатака од сагоревања отпада када електрана крене са радом.

ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НАШЕ ЕНЕРГЕТИКЕ

ОБУКА РУКОВАЛАЦА У ЕНЕРГЕТИЦИ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

О значају проверавања стручне оспособљености руковаоца енергетске опреме и постројења несумњиво говори податак да је у нашој држави један од првих прописа, који уређује ту област, донет још пре 90 година – био је то Правилник о полагању испита за руковаоца парних мотора и котловских постројења, објављен 16. јуна 1933. године!

Следећи успостављену праксу, савезна влада ФНРЈ доноси 1955. године нови правилник о „квалификацијама потребним за руковање парним машинама и турбинама, котловским постројењима…“ са програмом за полагање испита за стицање тих квалификација.

Од свог оснивања до 1978. године Савез енергетичара Србије организовао је стручну обуку и испите за проверу оспособљености за руковање енергетским постројењима према Правилнику о стручној спреми и другим условима за вршење послова у радним организацијама које имају електроенергетска, котловска и друга енергетска постројења и судове под притиском, који су 1964. године прописали савезни секретар за индустрију и савезни секретар за рад а на основу којег је 1967. године Републички секретаријат за индустрију и трговину донео Правилник о саставу и раду испитних комисија за полагање стручних испита за вршење послова на радним местима у радним организацијама које имају електроенергетска, котловска и друга енергетска постројења и судове под притиском. ДЕТАЉНИЈЕ