Србија пред неприродним избором

УГАЉ ИЛИ ГАС, СУНЦЕ И ВЕТАР

Недавни мајски, помало драматични догађаји у вези са изградњом термоелектране „Колубара Б“ подстакли су да се у јавност износе бројне анализе и „анализе“ о томе на који извор енергије Србија треба да се ослони и у који треба да улаже новац, при чему се ради о огромним улагањима за државу њене привредне моћи. Дилема те врсте наметнута је и држави и грађанима, захваљујући недоследном и непотпуном вредновању сваке од побројаних могућности, при чему се у недоследности и неконзистентном вредновању опција равноправно надмећу и они од којих зависе одлуке и они, који би на те одлуке да утичу али нису у позицији, која им то омогућава. У текстовима на овој страни нашег портала приказаћемо како се у јавност пласирају предности сваке од могућности, која Србији (као) стоји на располагању, при чему пада у очи да се из истих кругова подржавају и хвале потпуно супротстављене опције и мирно се занемарују елементарни стратешки и економски фактори – на пример, имамо ли ми у нашој држави изворе енергије, који се проглашавају за једино прихватљиве. Истина, они, који реално сагледавају проблеме енергетске транзиције Србије, енергији из гасних, соларних и ветроелектрана додељују комплементарну улогу у укупном енергетском билансу, што је вероватно и најразумнији приступ.

Према директиви Европске уније „Велике термоелектране“ (Large Combustion Plants Directive –LCPD), на Западном Балкану ће се до 2023. године угасити десет блокова на угаљ, од тога шест у Србији, остали у БИХ и Црној Гори. У Србији су на удару блокови у „Колубари А“ и „Морави“ у Свилајнцу. Ова Директива обавезује Србију, која је још 2005. приступила Европској енергетској заједници, која опет тврди да је то нејефикаснији правни инструмент за „чишћење“ термоелектрана, смањивање загадјења ваздуха и побољшање јавног здравља у шест земаља Западног Балкана, у односу на емисије сумпордиоксида, оксида азота и опасних честица. Али, Влада Србије је после три деценије прошле године оживела контроверзни пројекат „Колубара Б“ и ангажовала компанију PowerChina да, за око 385 милиона евра инсталира блок од 350 мегавата до краја 2024. године. И даље је спорно да ли је пројекат термоелектране на лигнит исплатив, с обзиром на трошкове који ће оптеретити електропривреду уколико Србија буде принуђена да уведе систем дозвола за испуштање гасова с ефектом стаклене баште а питање квалитета угља из планираних копова на локацији у близини Београда да се и не помиње.

Природни гас је оно чаробно решење, које ће Србији обезбедити сигурно и јефтино снабдевање електричном енергијом, и то под еколошки најповољнијим околностима – чује се као објава једине праве алтернативе угљу. Гасне електране се описују као постројења која у знатно мањој мери наносе штету животној средини од термоелектрана на угаљ а која могу, поврх свега, да производе и струју и топлотну енергију. Нема површинских копова ни гломазне машинерије за копање угља, који штети људском здрављу. Али, да ли је ипак важно питање - откуд Србији гас? Без обзира на то да ли стиже из сибирских гасних поља, из Каспијског региона или, пак, из терминала течног природног гаса у грчкој луци Александрополис, тај енергент је увозни артикал. До сада није објављена релевантна техноекономска анализа према којој се могу поуздано упоредити цене киловатчаса електричне енергије произведене у термоелектрани са домаћим угљем и гасној електрани са увозним гасом. Нема ни јавног податка о цени енергије на прагу гасних електрана, које се граде у оквиру индустријских комплекса и које ће користити гас за производњу електричне и топлотне енергије. Најзад, да ли је природни гас идеално гориво, како га понекад представљају – при његовом сагоревању производи се угљендиоксид, као и при сагоревању сваког фосилног горива.

У јануару 2020. потписан је Уговор о пројекту изградње топловода Обреновац-Нови Београд, са фирмом PowerChina. Тада је објављено да је пројекат веома значајан јер ће се топлотна енергија, која се добија из ТЕНТ-а користити за загревање већег дела Новог Београда и да је најважнији аспект еколошки, али да ништа мање није важан ни финансијски. Месец дана касније Скупштина Србије потврдила је Споразум о зајму за изградњу овог топлодалековода. Пројекат је вредан 193 милиона евра и прошлог септембра требало је да почне изградња. У мају 2021. министарка рударства и енергетике разговарала је са представницима компаније PowerChina о реализацији пројекта изградње топловода и „истакла да је овај пројекат важан не само за Београд, већ и за Републику Србију, због повећања енергетске ефикасности и сигурнијег снабдевања топлотном енергијом, и да очекује да сви учесници у пројекту ... учине све да би се омогућио што скорији почетак радова на изградњи топловода.“ Од представника кинеске компаније чуло се да су формиране радне групе у циљу даљег напретка пројекта. Овде је занимљиво и то што ће се изградњом топлодалековода смањити потрошња гаса за грејање Београда за око 150 милиона кубних метара годишње а одговарајућа количина топлотне енергије добијаће се из термоелектране, која сагорева угаљ, на чијим генераторима ће се, због одузимања топлоте за грејање Београда, појавити мањак електричне снаге од око 60 МW.

Поједине државе у Европи, пре свега Шпанија, Португалија, Данска и Холандија успевају да, повремено, на дневном нивоу, укупне своје потребе за електричном енергијом покрију из соларних и ветроелектрана. Тај успех постигле су захваљујући свом природном положају и економској снази, која им је омогућила да улажу у џиновска постројења за коришћење енергије сунца и ветра. Наравно, и свест о значају обновљивости извора енергије одиграла је своју улогу, баш као и несташица сопствених извора класичних енергената. Србија нити је на јужним морима нити је изложена северним ветровима али то не смета ни веома компетентним појединцима да спас виде у изградњи соларних и ветроелектрана. У највећој мери оправдање за тај став налазе у запрећеној такси за емитовани угљендиоксид, коју ће Србија (можда) морати да плаћа па, самим тим, и да урачунава у цену електричне енергије, коју производи из фосилних горива. Они, који реално посматрају проблеме енергетске транзиције Србије и који сагледавају количину и цену енергије из соларних и ветроелектрана, која се у Србији може остварити, додељују овим видовима енергије комплементарну улогу у укупном енергетском билансу, што је вероватно и најразумнији приступ.

Подаци ЕУ система за трговање емисијама показују да су 2020. године емисије CO2 из термоелектрана на гас по први пут претекле оне из електрана на лигнит, пошто су већ надмашиле камени угаљ у 2019. Емисије у електроенергетском сектору 2020. године опале су за 17% у поређењу са 2019 због континуираног опадања потрошње каменог угља и лигнита а обновљиви извори су претекли фосилна горива са највећим уделом у производњи енергије у Европи. Као резултат тих промена, емисије у енергетском сектору опале су за 139 милиона тона (Мт) или -17%, на укупно 692 Мт. Највећи део пада емисије из фосилних горива односи се на угаљ, камени угаљ и лигнит су падали 25%, односно 23%. Емисије из гаса опале су само за 6%, што је довело до тога да оне претекну емисије из лигнита и преузму водећу позицију као извор емисије CO2. Електроенергетски сектор је и даље одговоран за половину свих емисија у ЕУ. Камени угаљ се избацује из употребе, слична је судбина и лигнита а гас је препознат као „чиста“ алтернатива па уместо преласка са угља на чисту енергију, гас се користи као замена за угаљ. Резултат је следећи: док су емисије из каменог угља и лигнита у електроенергетском сектору заједно пале за 58% (-496Мт) од 2013. године, емисије из гаса у истом сектору повећане су за 23% (45Мт). Гасне електране у електроенергетском сектору сада генеришу 34% свих емисија што је пораст од 18 процентних поена од 2013. године. У 11 земаља ЕУ гас је заслужан за највеће емисије CO2 у електроенергетском сектору и њима сада предстоји фаза транзиције од гаса ка потпуној декарбонизацији.

Посланици Народне скупштине Републике Србије усвојили су три закона из области енергетике, укључујући два нова закона – Закон о коришћењу обновљивих извора енергије и Закон о енергетској ефикасности и рационалној употреби енергије, као и измене и допуне Закона о енергетици. Министарство рударства и енергетике очекује, између осталог, да ће измењени и допуњени Закон о енергетици омогућити усклађивање домаћег законодавства са правним тековинама Европске уније, обезбедити сигурност испоруке и снабдевања енергијом и енергентима и омогућити увођење нових учесника на тржишту енергије. Изменама закона ствара се правни основ за доношење Интегрисаног националног енергетског и климатског плана. Посебно указујемо на то да је у Закону прописано да ће корисници опреме под притиском, утврђени у складу са новим Законом, морати да испуњавају услове у погледу стручног кадра, односно услове у погледу броја и стручне оспособљености запослених лица за обављање послова са опремом под притиском а стручна оспособљеност из става 1. овог члана провераваће се полагањем стручног испита. Министарство се обавезује да пропише критеријуме за утврђивање корисника опреме под притиском, услове у погледу броја и стручне оспособљености запослених лица, као и друге обвезнике полагања овог стручног испита и да пропише ближе услове, програм и начин полагања стручног испита. Верујемо да ће Министарство у догледно време испунити обавезе, које је преузело.

ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НАШЕ ЕНЕРГЕТИКЕ

МУЗЕЈ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ У ТЕ „СНАГА И СВЕТЛОСТ“ - ОДЛУЧЕНО!

Објект крај Дунава је у таквом стању запуштености и такав је грађевински залогај да ће се многи зуби поломити пре него што се у “Снагу и светлост” усели Музеј Николе Тесле. Ко је у тај објект ушао и разгледао га изнутра зна зашто. Међутим, Влада Србије одлучила је да се Музеј пресели у објект некадашње термоелектране "Снага и светлост".

По свој прилици обнова комплекса на Дорћолу у који би се преселио Музеј Николе Тесле из Крунске улице реализовала би се према магистарском раду из 2015. архитекте Андреје Мишића, који је 2017. представљен на порталу Divisare. Обновом коју је Мишић предвидео били би обухваћени главна зграда електране, портални кран са рукавцем, управна зграда, пумпна станица и филтерско постројење. Институт музеја имао би и центре за развој младих талената и информатику, више галеријских простора. Управна зграда задржава административну функцију са галеријом и терасом на крову, пумпна станица и филтерско постројење добијају угоститељску намену, кран би био рестаурисан и претворен у видиковац са погледом на град и реку и у њему би могле да буду организоване изложбе а велика зелена површина постаје оаза паркова са шеталишним и бициклистичким стазама, амфитеатром на отвореном, павиљоном за развој младих талената. ЦЕО ТЕКСТ