Савез енергетичара Србије

У науци је и данас занимљиво питање о томе шта се десило пре 300 милиона година па се у наталоженом дрвећу под земљом, које није трулило, задржала та количина угљеника, која већ вековима човеку даје благо у облику угља као драгоценог горива. И да ли је сразмерно танки слоје земље, којим је то благо затрпано у околини Вреоца срећна околност или је несрећа то, што нам је запао угаљ најниже топлотне вредности? Како било да било, у откопавање црне руде утрошене су стотине милиона евра и још много више у изградњу постројења за сагоревање тог горива. Али, када се у ложишту котлова у Обреновцу уместо угља са земљом нашло блато без угља, зачули су се неопозиви захтеви да се напусти фосилно гориво и да се окренемо енергетској ефикасности и хидроелектранама као спасоносном решењу. Врзино коло је потпуно – лош угаљ снижава степен искоришћења котлова за 2 до 5%, одсумпоравање и филтри повећавају потрошњу угља чак за 10 до 30% па се на крају искористи само половина одгрнутог блага. Томе треба придодати и последице аерозагадјења, трошкове лечења оболелих, повећану смртност... Многима пошаст звана корона изгледа као шала према колубарском угљу. Само, без короне можемо али без угља дуго још нећемо моћи. Сиромах плаћа двапут, једном кад хоће, други пут кад мора.

Зашто је Србији значајан улазак на тржиште литијума као испоручиоца? Европска унија тренутно увози сав литијум и други је потрошач на свету. Србија има 1,2 милиона тона руде, по чему је 12. на свету, од европских земаља иза Немачке (2,7 милиона тона) и Чешке (1,3 милиона тона) али све залихе свих европских земаље са око 5,3 милиона тона су тек шесте на свету. Литијум се тренутно не копа у Европи али у Португалу, Немачкој, Аустрији и Украјини се планира изградња рудника па је зато важно стићи на време на циљ. Иако је литијум и даље једна од главних сировина будућности, и мада се у многим земљама интензивно трага за резервама тог метала, чини се да је велико узбуђење око литијума прошло - цена му пада. Због прекомерне производње и смањених цена, неколико фирми које се баве експлоатацијом литијума одложило је планове за проширење капацитета а новији рударски погони у Аустралији и Канади потпуно су престали са производњом. За пад цене тренутно има више разлога: Аустралија (највећи произвођач на свету), у кратком временском периоду отворила је много рудника и изненада произвела много више литијума. С друге стране, потражња за литијумом је опала, посебно у Кини, најважнијем тржишту. Потражња јесте опала али није нестала па је само питање да ли ће сачекати експлоатацију руде из Јадра.

Градња фабрике литијум-јонских батерија, чији је почетак градње за 2022. годину најавила компанија „Ал пак“ из Суботице, не зависи од литијума из Јадра јер ће та фабрика почети са производњом пре изградње рудника! Основни репроматеријал набављаће се од проверених произвођача из иностранства. Предвиђене капиталне инвестиције процењене су на око милијарду евра у наредних седам година иако је у свету у току прелазак на натријум-јонске и графенске батерије као једнако ефикасне и са јефтинијим трошковима производње. Али, Суботичани кажу да ће потражња за батеријама до 2030. године порасти око девет пута јер ће већи удео соларне и енергије ветра, као и прелазак на већи број електричних возила захтевати да се складишти велика количина енергије што отвара простор за различите технологије батерија. Ова фабрика ће са проширењем достићи производњу батерија капацитета 16 гигавата годишње, што је довољно за приближно 330.000 чисто електричних возила. Али, паралелно са развојем примене батерија у аутомобилској индустрији снажно се увећавају потребе и, још више, очекивања у области складиштења како дневних тако и сезонских вишкова енергије, добијене из соларних и ветроелектрана, чија се производња не може планирати али је зато најјефтинија. Неки кажу, складиштење је свети грал енергије.

Група од десет земаља ЕУ, предвођена Француском, затражила је од Европске комисије да призна оно, што је доказано – да је нуклеарна енергија нискоугљенични извор енергије. Јер, са „зеленом“ етикетом нуклеарна енергија би требало да буде укључена у амбициозне климатске циљеве, по којима би земље ЕУ до краја ове деценије преполовиле а до 2050. године потпуно елиминисале емисију штетних гласова. Иницијативу Француске, упућену „европској влади”, потписало је још девет чланица ЕУ које електричну енергију делом обезбеђују из атомских централа: Бугарска, Хрватска, Словенија, Чешка, Словачка, Мађарска, Пољска, Финска и Румунија. У земљама - чланицама ЕУ ради 106 нуклеарних реактора који дају 104 гигавата електричне снаге, што је 26 одсто укупно произведене струје у Унији а више од половине електричне енергије добијене из атомских централа у ЕУ производи само једна земља – Француска. Искоришћавајући енергетску кризу, а нарочито вртоглави скок цена гаса, Париз као главни заговорник нуклеарне енергије покушава да атомске централе угура у исти табор са соларним и ветроелектранама, које обезбеђују чисте обновљиве видове енергије. У образложењу подносиоца иницијативе каже се да је атомска енергија „кључан, приступачан, стабилан и независан извор енергије” који би могао да заштити европске потрошаче од скока цене струје.

Подаци о очекиваној потражњи за зеленим водоником могли би бити само надувани балон, који ће се распрснути у контакту са стварним потребама, заснованим на степену ефикасности, расположивој јефтиној електричној енергији и расположивим финансијским средствима. Бројни експерти упозоравају да су циљеви Европске уније у погледу зеленог водоника преамбициозни, јер би потражња за овим обновљивим гасом могла да достигне само 8-20% енергетских потреба у „климатски неутралном“ систему. Сем тога, уводјење водоника у постојец́у инфраструктуру природног гаса није економично нити енергетски ефикасно већ је смисленије фокусирање на наменску водоничну инфраструктуру, што опет додатно чини водоник мање повољним. Најзад, да би остварила циљану потрошњу водоника до 2030. године, Европска унија би морала да обезбеди складиштење најмање 70 ТWх водоника, што је позамашна инвестиција.