СПОРАЗУМ СРБИЈЕ И САД О ДИВЕРЗИФИКАЦИЈИ СНАБДЕВАЊА ЕНЕРГИЈОМ

У споразуму о нормализацији економских односа Београда и Приштине, потписаном у Вашингтону са САД као гарантом његовог спроводјења, нашла се и одредба да ће „обе стране диверзификовати своје снабдевање енергијом“. Шта то значи и зашто би то био „корак напред у економској нормализацији“ односа измедју потписника није баш јасно. Диверзификација подразумева снабдевање енергијом са више страна, из више извора, различитим енергентима па ако је о природном гасу реч требало би да значи да ће Србија (не осврћући се на то шта ће у том погледу Косово да уради) настојати да гас не купује само од Гаспрома. Али како то да изведе? Према садашњем статусу гасовода у Србији, гас од другог добављача не може да се појави и то и јесте кључна тачка спора измедју Србије и Европске енергетске заједнице која инсистира на омогућавању приступа и другим добављачима гаса гасоводу кроз Србију, како год се он звао (Турски, Балкански или, зашто да не – Српски ток). Али, ко су и одакле су ти могући добављачи, који извирују из потписаног споразума? Трговци гасом из Каспијског региона и акционари терминала за претакање течног природног гаса у Александрополису (Грчка) и на Крку нису једини, који се помињу. Све чешће се указује на терминал у Драчу, чија је изградња извесна и то би могло бити објашњење појаве тачке осам у споразуму из Вашингтона. Јер, зашто би Србија и Косово уопште разговарали о диверзификацији свог снабдевања енергијом ако неко већ није зацртао нови, заједнички гасовод из Албаније.

ЗАНИМЉИВОСТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ НАШЕ ЕНЕРГЕТИКЕ

МУЗЕЈ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ У ТЕ „СНАГА И СВЕТЛОСТ“ - ТЕШКО

Објект крај Дунава је, с једне стране, у таквом стању запуштености а са друге, такав је грађевински залогај да ће се многи зуби поломити пре него што се у “Снагу и светлост” усели Музеј Николе Тесле. Ко је у тај објект ушао и разгледао га изнутра зна зашто.

У своје време Термоелектрана „Снага и светлост“ је била део врхунске светске технологије и као главни снабдевач Београда електричном енергијом служила је дуго година, све до 1967, када је прешла у хладну резерву, да би крајем 1969. била потпуно искључена. “Више него било који други објекат подигнут у Београду тридесетих година, ова термоелектрана је својим монументалним димензијама и индустријском наменом давала могућност за примену напредних модернистичких идеја Баухауса”, пише Неда Кнежевић у свом тексту „Ревитализација термоцентрале Снага и светлост у Београду“. Али, њене бројне идеје шта би све могло да се смести на локацији у Марини “Дорћол” и у самом објекту термоелектране не прати ни минимално разматрање техничких могућности а поготову нема речи о трошковима, који би пратили такав подухват. “Хала котларнице је тробродна хала са два нижа бочна брода и нешто вишим средишњим бродом засведеним плитким двоводним кровом. Изнад приземља, у средњем броду, налазе се јаки армиранобетонски рамови који носе бетонске бункере за угаљ, а завршавају се армиранобетонском оребреном таваницом, испод које су транспортне траке за угаљ”, пише Н. Кнежевић и тим описом, посредно, објашњава зашто нема ни речи о инжењерским тешкоћама у адаптацији и финансијским трошковима, ако би се инжењерски проблеми ипак решили. Као пример, треба се осврнути на судбину БИГЗ-а, другог београдског индустријског објекта Баухаса, који нити ко хоће да купи нити се усуђује да га преуреди. ЦЕО ТЕКСТ

Словеначка енергетска компанија Интеренерго купила је 100 % власништва предузећа Хидро Љутина са седиштем у Прибоју. На тај начин, Словенци су увећали свој портфељ малих хидроелектрана јер предузеће из Прибоја је заправо фирма, коју чине две мале хидроелектране на реци Лјутини, укупне снаге 1,8 МW. Ову трансакцију Словенци су обавили преко своје ћерке-фирме, региустроване у Србији (Друштво за инвестирање, трговину и услуге Интеренерго доо, Београд), која је претходно добила сагласност српске Комисије за заштиту конкуренције. Наравно, још од 2012. године Хидро Љутина је на листи заштићених потрошача електричне енергије регистрованих код Електропривреде Србије.

У свом визионарском тексту Водоник – енергент будућности проф. др Јован Тодоровић са Машинског факултета у Београду писао је пре 15 година о доласку нове „енергетске ере“, која ће обезбедити свима доступне изворе енергије, а с тим у вези и нове системе дистрибуције и коришћења нових енергетских облика и да је реална процена да ће у будућности енергетска основа бити водоник. Пошто је објаснио да водоник као енергент са високом топлотном моћи може да сагорева у ложиштима и у моторима са унутрашњим сагоревањем као и друга гасовита горива фосилног порекла и да су горивне ћелије веома једноставни уредјаји, слични акумулаторима, које производе електричну енергију, скренуо је пажњу на водоник као изванредно запаљиво и опасно гориво јер чак и у малим концентрацијама може лако да се запали и да изазове врло опасне пожаре. „Водоник је очигледно изванредно квалитетан енергент, који може трајно да реши проблеме енергетике човечанства. Досад остварени резултати огромних развојноистраживачких напора говоре да је „ера водоника“ врло реална и да је већ на помолу. Доћи ће време када ће милиони крајњих потрошача повезати своје горивне ћелије у локалне, регионалне и националне енергетске мреже, односно wеб системе, користећи исте принципе пројектовања и интелигентне технологије које омогућавају World Wide Wеb“, закључио је проф. Тодоровић. СВЕ О ВОДОНИКУ КАО ГОРИВУ

У намери да смањи емисију CO2 за 55% Европска комисија ће, према речима председнице Вон дер Леyен до идућег лета ревидирати све енергетске и климатске законе ЕУ како би се ускладили с новим циљем смањења ЦО2 за 2030.То би укључивало унапређење ЕУ система трговања емисијама и повећане напоре на коришћењу обновљивих извора енергије. Вон дер Леyен је апеловала на ЕУ да из 750 милијарди евра из НеxтГенератионЕУ фонда за економски опоравак користи новац за помоћ у стварању Европских водоничних долина за модернизацију индустрије ЕУ. Коментари Вон дер Леyен прате стратегију ЕУ за водоник коју је ЕК објавила у јулу, где је позвала ЕУ да инсталира најмање 6 ГW електролизера капацитета способног да произведе до 1 милион мт обновљивог "зеленог" водоника до 2024. године. Комисија види обновљиви водоник као кључни допринос напорима ЕУ да постане климатски неутрална до 2050. године, што значи декарбонизацију њеног енергетског сектора и поступно укидање фосилних горива. Европа има мање од 1 ГW годишње инсталираног капацитета електролизера и око још 1,5-2,3 ГW планираних пројеката. То значи да би ЕУ требала најмање утростручити планирани капацитет током наредне четири године да би постигла циљ од 6 ГW. Стратегија укључује дугорочнији циљ да се до 2030. године у ЕУ инсталира најмање 40 ГW електролизера, који производе до 10 милиона мт обновљивог водоника. То би могло захтевати до 42 милијарде евра улагања у електролизере до 2030. године, речено је из ЕК.
Пренето из BILTENA AERS

У решавању изазова енергетске транзиције складиштење енергије ц́е играти кључну улогу јер омогућава висок ниво интеграције обновљивих извора енергије, замену традиционалних електрана и исплативије коришћење разводних мрежа али, пре свега, омогућава развијање система са ниским уделом угљеника. Као подршка неконтинуалној испоруци обновљивих видова енергије олакшава њихово увођење на тржиште, убрзава декарбонизацију електроенергетских система, побољшава безбедност и ефикасност преноса и дистрибуције електричне енергије, стабилизује цене електричне енергије, истовремено обезбедјујући вец́у сигурност снабдевања. Сада је у енергетском систему ЕУ могуће складиштење на нивоу 5% укупног инсталисаног капацитета, готово искључиво из хидроелектрана са пумпама, углавном у планинским пределима (Алпи, Пиринеји, Шкотско горје, Ардени, Карпати). Остали облици складиштења - батерије, електрични аутомобили, замајци, водоник, хемијски процеси - или су минимални, или су у врло раној фази развоја. Познато је да у системима са ниским уделом угљеника, повремена производња обновљиве енергије отежава стабилну испоруку у мреже, а пораст потражње не поклапа се увек са могућностима пораста производње енергије из обновљивих изворa. О европској стратегији складиштења енергије види:DG ENERGY

Један од изазова у коришћењу обновљиве енергије је очување произведене чисте енергије сунца, ветра и геотермалних извора. Научници су на путу да реше проблем складиштења чисте енергије претварањем цигле у батерију, што значи да би се зграде од цигала могле користити за складиштење, извештава Science Times. Опеке су честе у грађевинарству због своје трајности и отпорности на топлоту и мраз, јер се практично не скупљају нити шире или искривљују а погодне су за вишекратну употребу. Научници су изгледа пронашли начин да модификују циглу како би искористили њену иконичну црвену нијансу, која потиче од хематита, оксида гвожђа, за складиштење електричне енергије за напајање уређаја. Да би то постигли, истраживачи су поре цигле напунили нанофибером направљеним од проводљиве пластике која може да ускладишти електричну струју. Прве цигле које су модификовали ускладиштиле су довољно наелектрисања да напајају мало светло. Могу се напунити за само 13 минута и издрже 10.000 пуњења. Ако успеју да повећају капацитет, што је, нажалост, на дугачком штапу, истраживачи верују да би се цигле могле користити као јефтина алтернатива литијум-јонским батеријама - истим оним, које се користе у преносним рачунарима, телефонима и таблетима.

Водоник није само гориво будућности већ је, као гориво са ниским емисијама, кључни део одговора на климатске промене. Чини 75% масе свемира али ништа од тога није на Земљи јер је превише реактиван и превише лаган. Налази се у атмосфери али и ту ће реаговати са нечим или одлетети у свемир. Када сагорева, ствара се вода, без обзира на то да ли "гори" у цилиндру мотора са унутрашњим сагоревањем, погонској ћелији аутомобила или пећи - то је гориво са нултом емисијом при крајњој употреби. Ефекти овог горива у свету који мора да смањи емисију угљеника зависе од „ћистоће“ процеса који се користе за његову производњу и начина његовог транспорта до места крајње употребе. Пошто се производи коришћењем природног гаса, биомасе, алкохола или електричне енергије, он је носилац али не и извор енергије. Данас се углавном добија из природног гаса добро развијеном технологијом, у којој се ствара угљендиоксид. Стога, уколико се не користи неки поступак за хватање створеног CO2, водоник произведен из природног гаса не нуди предност као гориво са малим емисијама. Водоник се производи и из обновљивих извора енергије - биомасе или електролизом воде, коришћењем јефтиних вишкова електричне енергије из ветрењача и соларних електрана ( „гас из струје“ - „П2Г“ или „power-to-gas“ системи, у Словенији је већ у припреми пилот пројект, планиран завршетак 2022. године).